Sažetak ▼

Za Ukrajinu, Moldaviju i Gruziju – nove i buduće kandidate za članstvo u Evropskoj uniji –evropski put je zasnovan na istim, „utvrđenim kriterijumima i uslovima“, kao i za zapadnobalkanske kandidate. Međutim, pristupni process Zapadnog Balkana sa sobom je doveo i dodatne uslove, poput regionalne saradnje, pomirenja i dobrosusedskih odnosa. Cilj Evropske unije u tom trenutku bio je da ohrabri zemlje regiona da poprave odnose sa susedima, i da prevaziđu ratno nasleđe kroz inicijative regionalne saradnje. To podstiče pitanje kako, i u kom obimu, ovi dodatni kriterijumi mogu postati deo procesa evropskih integracija Ukrajine, Moldavije i Gruzije, koje imaju sukobljene odnose sa Rusijom. Teorijska pozadina ove analize je u domenu akterstva Evropske unije (EU’s actorness) i politike spoljnog upravljanja (external governance), širenja normativne sfere uticaja na zemlje ne-članice. Autorka diskutuje o dodatnim uslovima za Zapadni Balkan i identifikuje slične predispozicije u relevantnim ugovorima i dokumentima Evropske unije za Ukrajinu, Moldaviju i Gruziju od 2014. godine. To pokazuje da se neki od preduslova za Zapadni Balkan koriste i za istočne partnere, ali da za sada deluje da je to predmet nižeg prioriteta.

Sažetak ▼

Iako je utemeljena na vrednostima i pravilima, politika proširenja Evropske unije oduvek je bila podložna geopolitičkim uticajima. Autor se posebno fokusira na makedonski slučaj u tom kontekstu, posmatrajući ga u okviru smanjene verodostojnosti politike proširenja, nedostatka napretka ka ispunjenju kriterijuma za članstvo, kao i komplikacija izazvanih ruskom invazijom na Ukrajinu. Osim veta koji je Grčka nametnula zbog spora oko imena (što je započeto 2005. godine), napredak Skoplja ka pristupanju EU dodatno su ometali dodatni izazovi vezani za demokratsku regresiju, zarobljavanje države i korupciju. Međutim, ni promena vlasti ni zaključivanje Prespanskog sporazuma sa Atinom 2018. godine nisu rezultirali otvaranjem pregovora o pristupanju EU, usled francuskog i bugarskog protivljenja. U međuvremenu, zabrinutosti u vezi sa visokim stepenom korupcije ostale su prisutne, dok su bugarski bilateralni zahtevi postali deo širih očekivanja Evropske unije od Skoplja. Autor zaključuje da na makedonski slučaj u značajnoj meri utiču bilateralna i geopolitička razmatranja, što dodatno utiče na podrivanje legitimiteta i ciljeva proširenja Evropske unije.

Sažetak ▼

Putinov rat u Ukrajini može da ishoduje promenom izlizanog koncepta “evropeizacije” ka realističnijem pristupu proširenju EU i njenim geostrateškim ulozima. Pre nego zbog svoje moći, Rusija se pretvara u značajnu pretnju zbog svoje slabosti. Autor ovog rada “moć slabosti” smatra ključnim konceptom u tekućoj agresiji i njenim geostrateškim posledicama. Paradoksalno je da slabost može da bude stvarni izvor moći u nesigurnim vremenima globalne transformacije. Da li je to prilika za Zapadni Balkan (ZB)? Analizirajući problematičnu evropsku integraciju Zapadnog Balkana zasnovanu na njihovim ekonomskim, demografskim i drugim (ograničenim) karakteristikama, oslanjajući se na pristup dekolonizacije, autor zaključuje da integracija u EU predstavlja urgentnost upravo zbog njihovih slabih tačaka tj. slabosti. Rusija i Kina tragaju za oslabljenim, manjim državama gde su anti-zapadna osećanja lako instrumentizovana. Zapadnobalkanski kandidati zaslužuju bolju integraciju u listu evropskih prioriteta. Nedostatak strategije EU na Zapadnom Balkanu može ukazivati na odsustvo čvrstih perspektiva za širu međunarodnu ulogu Unije. Rad istražuje pristup dekolonizacije Bertranda Badija, primenjujući ga na Zapadni Balkan, praksu Mađarske u vezi “moći slabih” i Turske, s ciljem da ilustruje da slabost ne bi trebalo posmatrati samo kao suprotnost moći, već kao sumnjiv međunarodni element od Hladnog rata nadalje.

Sažetak ▼

Usled bezbednosnih zabrinutosti proisteklih iz skorije prošlosti, Evropska unija odlučila je da uključi Zapadni Balkan (ZB) u proces proširenja. U međuvremenu, Sjedinjene Američke Države (SAD), Rusija i Turska promovisale su potrebu za ravnotežom moći u regionu, premda su njihovi interesi međusobno suprotstavljeni. Zapravo, SAD je podržala politike Evropske unije spram Zapadnog Balkana kako bi konsolidovala evroatlantske integracije i zadržala svoj autoritet kao supersila na istočnoj strani Atlantika. Druga velika sila, Rusija, nastojala je da pruži kontratežu Evropskoj uniji i SAD-u u regionu kroz bliske odnose sa Srbijom. S druge strane, zemlja iz bliskog susedstva, Turska, usvojila je politiku meke moći i dobrosusedskog pristupa prema ZB kako bi ojačala odnose sa starim partnerima, na osnovu percepcije o zajedničkoj kulturi, istoriji i nasleđu. Ovaj članak analizira suprotstavljene nacionalne interese SAD, Rusije i Turske u kontekstu pristupa evropske normativne moći spram Zapadnog Balkana.