Sažetak ▼

Rad analizira različite faze u razvoju odnosa Kine i zemalja Srednje i Istočne Evrope tokom poslednjih 25 godina, sa težištem na novoj strategiji Kine usmerenoj na ovaj deo evropskog kontinenta. Autor zastupa tezu da se primena tzv. regionalnog pristupa u vidu jačanja odnosa sa zemljama Srednje i Istočne Evrope može smatrati probojem kineske spoljne politike u ovom delu sveta. Okvir za saradnju „16+1” je uobličavan tokom prethodne tri godine i može se reći da, onoliko koliko je Kina ponovo otkrila zemlje Srednje i Istočne Evrope, toliko su i ove zemlje ponovo otkrile jednu novu i različitu Kinu, te je došlo do međusobnog zbližavanja uslovljenog zajedničkim interesima. Autor ocenjuje da Okvir za saradnju „16+1” ne predstavlja niti grupu ni klasičnu međunarodnu organizaciju zbog osnovnih obeležja, poput labave institucionalizacije, partnerstva zasnovanog na jednakosti, sveobuhvatnosti saradnje i višefunkcionalnom aranžmanu. Autor u zaključku naglašava da, iako je kao novina u međunarodnim odnosima suočen sa više izazova, Okvir za saradnju „16+1” ima dobrih izgleda za budućnost jer je zasnovan na postojanju uzajamne političke volje za saradnjom i zajedničkih zahteva za tešnjim ekonomskim povezivanjem.

Sažetak ▼

Rad analizira kako jedinstven tržišni potencijal i geografske prednosti Srednje i Istočne Evrope, izgrađeni i planirani infrastrukturni projekti i raznoliki mehanizmi saradnje između Kine i ove grupe evropskih zemalja, zajedno postavljaju realističan temelj za uspostavljanje Ekonomskog pojasa Puta svile. Kina ima tri moguća pristupa u pogledu izgradnje Ekonomskog pojasa Puta svile: model razvoja u etapama, model razvoja koridora i model jednakog razvoja Istoka i Zapada. Izbor jednog od tri navedena pristupa imaće značajnih posledica po način na koji bi zemlje Srednje i Istočne Evrope mogle da formulišu budući odnos sa Kinom. Kina se suočava sa nizom domaćih i spoljnih izazova. Zbog toga autor u zaključku preporučuje primenu pristupa u okviru kojeg bi se prvo rešavala lakša pitanja od obostranog interesa, a potom se postepeno radilo na njihovom daljem unapređenju. Autor smatra da kineska vlada u nastojanjima da ubrza osmišljavanje strateškog okvira za izgradnju transportnog koridora ka zemljama Srednje i Istočne Evrope treba da poštuje tržišne zakone, naglasi vodeću ulogu preduzeća i omogući da vodeći projekti budu osnovna pokretačka snaga čitave strategije Ekonomskog pojasa Puta svile.

Sažetak ▼

Rad analizira kako kineski projekat Ekonomskog pojasa Novog puta svile može da predstavlja izazov za nedavno formiranu Evroazijsku ekonomsku uniju, sa Rusijom kao vodećom snagom, i Severnoameričku i pacifičku trgovinsku mrežu, kojom dominiraju SAD. Autorka razmatra kako preklapanje nadležnosti i uticaja ovih regionalnih ekonomskih grupacija pogađa njihovu komplementarnost i konkurentnost na svetskom tržištu i kako utiče na tok međunarodnih odnosa. Ekonomski pojas Novog puta svile je kineski projekat stvaranja jačih ekonomskih, saobraćajnih, međuljudskih i kulturnih veza između Kine i zemalja Centralne Azije, ali bez Rusije. Novi put svile obuhvatao bi dva trgovinska puta - kopneni i morski i pratio bi trasu drevnog Puta svile. Kada projekat Novog puta svile, koji povezuje tri kontinenta, bude realizovan doneće nove šanse za razvoj i novu budućnost, kako za Kinu tako i za sve države duž ovog puta, uključujući i one iz jugoistočne Evrope. Autorka zaključuje da bi Ekonomski pojas Novog puta svile mogao da ublaži sporove zapadnih i dalekoistočnih zemalja u pogledu prevlasti u Evroaziji.

Sažetak ▼

Rad analizira u kojoj meri se razlikuju pristupi samom poslovanju i specifičnosti rada kineskih i srpskih privrednika, sa težištem na strukturnim karakteristikama sistema upravljanja i posebnim osvrtom na vlasničku strukturu kompanija. Cilj rada je da ukaže na razlike u poslovnoj praksi dveju zemalja i doprinese otklanjanju eventualnih poteškoća, imajući u vidu najavu Vlade Republike Srbije da će narednih godina Kina imati velikog udela u transformaciji naše privrede, kao i zaključke Samita premijera Kine i premijera zemalja Istočne i Centralne Evrope održanog decembra 2014. u Beogradu. Srpski i kineski privrednici sarađuju već godinama unazad, pa su već uočene pojedine poteškoće u saradnji i realizaciji poslovnih projekata. Autorka analizu usredsređuje na faznu dinamiku procesa menadžmenta i uzima u obzir praksu poslovanja koja je pod direktnim uticajem kulturnih vrednosti, a zbog toga primenjuje Hofstedeov model kulturnih dimenzija. Autorka zaključuje da dok sama menadžerska praksa u Srbiji i Kini ima puno sličnosti, razlike se pojavljuju kod poslovne prakse usled snažnog uticaja nacionalnih kultura.

Sažetak ▼

Autorka razmatra da li strateško povezivanje Kine i Rusije može da stvori dovoljnu protivtežu dominaciji SAD u poslehladnoratovskim međunarodnim odnosima i da pomogne pozicioniranju Pekinga kao globalne sile u usponu. Spoljnopolitičko približavanje Rusije i Kine je od faze političkih izjava i deklaracija postepeno tokom prve decenije dvadeset prvog veka preraslo u strateško partnerstvo zasnovano na Ugovoru o dobrosusedstvu, prijateljstvu i saradnji od 2001. godine. Članak analizira moguće implikacije ugovora kao okvira uspostavljenog partnerstva i potvrdu njegove vrednosti nalazi u povećanju vrednosti trgovinske razmene i sklapanju tzv. gasnih sporazuma, koji treba da omoguće nesmetan izvoz ruskog gasa na kinesko tržište. Autorka zaključuje da će uspeh partnerstva Kine i Rusije u narednom periodu biti jednako uslovljen sadržinom politike SAD u Aziji i na Pacifiku i sposobnošću dveju zemalja da reše nesuglasice oko različitih nacionalnih interesa u Srednjoj Aziji.