Sažetak ▼

Rad analizira deo aktivnosti usmerenih na primenu Globalne strategije Evropske unije u okviru nastojanja da se istraživanje i razvoj u oblasti odbrambenih tehnologija dublje integrišu kroz Akcioni plan evropske odbrane usvojen novembra 2016. godine. Autor razmatra združeni efekat raznorodnih bezbednosnih izazova pred kojima se Evropska unija nalazi i percepcije smanjenog i neadekvatnog utroška odbrambenih budžeta prethodnih godina, a potom sagledava politički okvir tih izazova i pojedine pokušaje Brisela da na njih odgovori. Autor zastupa tezu da nova Globalna strategija Evropske unije u sebi sadrži i težnju ka racionalnijem razvoju vojne industrije zarad čega je uspostavljen Evropski fond za odbranu u sklopu Akcionog plana evropske odbrane. Novi institucionalni okvir i očekivano finansiranje bi trebalo da posluže kao podsticaj državama članicama Unije da učine konkretnije korake ka integrisanju nacionalnih odbrambenih struktura.

Sažetak ▼

Rad ima za cilj da prikaže razvoj saradnje Severnoatlantske alijanse (NATO) sa zemljama koje su, geografski posmatrano, znatno udaljene od evroatlantske oblasti i nisu uključene u već postojeće multilateralne programe zapadnog vojnog saveza. Autor analizu fokusira na hronologiji, modalitetima i kvalitetu kao odabranim obeležjima saradnje NATO‐a sa Japanom, Južnom Korejom, Mongolijom, Australijom, Novim Zelandom, Avganistanom, Pakistanom i Irakom. Reč je o zemljama koje su u zvaničnoj terminologiji Severnoatlantske alijanse označene kao globalni partneri (partners across the globe). Autor nastoji da dokaže tezu da je misija ISAF u Avganistanu ,,mesto rođenja” globalnih partnera, odnosno da je učešće pojedinih zemalja (Japana, Australije, Novog Zelanda, Južne Koreje) u toj misiji doprinelo uspostavljanju tzv. globalnih partnerstava. Autor je sve globalne partnere NATO‐a podelio na ,,realne” i ,,fiktivne” u zavisnosti od toga koliki je zaista njihov doprinos misijama Alijanse. Autor je sve globalne partnere NATO‐a podelio na ,,realne” i ,,fiktivne” u zavisnosti od toga koliki je zaista njihov doprinos misijama Alijanse. Autor zaključuje da za „realne” partnere nije trenutno izgledno članstvo u Alijansi, mada u slučaju zaoštravanja protivrečnosti u azijsko‐pacifičkom regionu ni tu opciju ne bi trebalo sasvim isključiti.

Sažetak ▼

Rad analizira obeležja i dinamiku upotrebe pomorskih snaga NATO‐a kao sredstva za postizanje ciljeva operacija u vojnim intervencijama i reakcijama na krize u Sredozemlju u poslehladnoratovskom periodu. Upotreba pomorskih snaga na globalnom planu je sve češća, pa je tako više od 80 odsto vojnih intervencija i lokalnih ratova vođeno sa mora i preko mora. Autor polazi od pretpostavke da je NATO kao svojevrstan pomorski savez u periodu posle Hladnog rata počeo pretežno da se oslanja na upotrebu pomorskih snaga radi ostvarenja dugoročnih strategijskih interesa. Analiza je usredsređena na razvoj i unapređenje aktivne pomorske komponente NATO‐a u Sredozemlju kao regionu od izuzetnog značaja za bezbednost, stabilnost i prosperitet svih članica Alijanse. NATO je za efikasnu zaštitu svojih interesa na morima i okeanima razvio i stalne pomorske snage sastavljene od ratnih brodova država članica, a u Sredozemlju je sproveo više pomorskih operacija ključno utičući na događaje na kopnu. Autor zaključuje da je NATO intenzivirao upotrebu pomorskih snaga u Sredozemlju u posmatranom periodu i da su one predstavljale vrlo efikasno sredstvo uticaja ovog političko‐vojnog saveza na sredozemne države.

Sažetak ▼

Rad razmatra konceptualizaciju međunarodnog krivičnog dela agresije, čija aktuelnost u praksi međunarodnog sudovanja može oživeti već tokom 2017. godine usled mogućnosti da stalni Međunarodni krivični sud postane nadležan za ovaj zločin. Sve su češće kritike koje osporavaju mogućnost Međunarodnog krivičnog suda da se valjano bavi ovim zločinom pre svega zbog njegovog političkog karaktera i negativnih posledica koje bi krivični postupci mogli da imaju po suverenost država i njihovih visokih zvaničnika. Autor iznosi argumente u prilog kritike ovakvih stavova i pokazuje da priroda zločina agresije nije nimalo različita od ostalih međunarodnih zločina koji ne trpe iste kritike. Očigledno je da se potcenjuje značaj istorijskog dostignuća koje će budući krivični postupci predstavljati za napredak krivičnog prava i stabilnost međunarodne zajednice. Autor zaključuje kako, i pored brojnih problema koji je prate, koncepcija zločina agresije iz Statuta Međunarodnog krivičnog suda može da doprinese generalnoj prevenciji nezakonite upotrebe sile i smanjenju nekažnjivosti za „zločin nad zločinima”.

Sažetak ▼

Rad analizira obeležja važećeg međunarodnog pravnog okvira u pogledu zaštite životne sredine u oružanim sukobima. Autor fokusira analizu na rešenja iz Konvencije o zabrani vojne ili bilo koje druge neprijateljske upotrebe tehnika koje menjaju životnu sredinu (ENMOD konvencija) i iz Protokola I uz Ženevske konvencije kao prva međunarodna dokumenta u kojima je izričito uneta odredba o zaštiti životne sredine u oružanim sukobima. Autor upoređuje rešenja iz ta dva međunarodna instrumenta sa sadržinom člana 8 Statuta međunarodnog krivičnog suda (Rimski statut) polazeći od hipoteze da rešenje iz Rimskog statuta predstavlja korak unazad u zaštiti životne sredine u oružanim sukobima u odnosu na rešenje iz Protokola I. Polazna pretpostavka je testirana primenom pravno dogmatskog metoda i na izabranim primerima zaštite životne sredine u oružanim sukobima iz dosadašnje prakse međunarodnih odnosa i sudovanja međunarodnih sudova i tribunala. Autor zaključuje da brojni problemi otežavaju delotvornu primenu međunarodnopravnih instrumenata zaštite životne sredine u oružanim sukobima i daje de lege ferenda predloge za izmenu postojećih rešenja.

Sažetak ▼

Rad razmatra domete dosadašnje politike uslovljavanja Evropske unije u odnosu na Rusiju i istočne susede kroz analizu sprovođenja postojećih bilateralnih i multilateralnih ugovornih odnosa. Autorka zastupa pretpostavku da politika Evropske unije prema istočnim susedima danas, daleko više nego ranije, predstavlja mešavinu spoljnog intervenisanja, ekonomskih interesa, koncepta mira, bezbednosti, zahteva za poštovanjem evropskih vrednosti, oslonjenu na klasične instrumente spoljne politike i instrumente politike proširenja i uslovljavanja. U središtu analize nalazi se dva pitanja: 1) u kojoj meri su postojeći instrumenti prilagođeni delovanju Evropske unije u najbližem susedstvu, realnim (geo)političkim kretanjima i interesima Evropske unije i različitih aktera u regionu; 2) u kojoj meri je spoljna politika Ruske Federacije prema zemljama istočnog partnerstva uzeta u obzir prilikom definisanja odnosa sa zemljama Istočnog partnerstva i uspostavljanja instrumenata susedske politike. Autorka zaključuje da uslovljena saradnja opstaje u okvirima politike proširenja i da joj je bitna komponenta izgled članstva u Evropskoj uniji, dok za istočne susede ima izrazito ograničen domet, a neretko je praćena negativnim posledicama po stabilnost, mir i bezbednost.