Sažetak ▼

Spoljnopolitičko pozicioniranje države je proces na koji utiču najmanje tri indikatora: geografski položaj, struktura svetskog političkog sistema i istorijska iskustva. Sva tri navedena indikatora su povezana sa fenomenom prostorne (geografske) distribucije moći ključnih aktera međunarodne politike, na regionalnom ili globalnom nivou, danas ili u prošlosti. Zbog toga ih možemo posmatrati kao geopolitičke determinante, bilo da je reč o trenutnom prirodno‐geografskom i društveno‐ geografskom položaju Srbije, transformaciji strukture svetskog političkog ili razumevanju istorijskih procesa sa geopolitičkom dimenzijom. Autor analizira geopolitičke determinante koje su povezane sa sva tri indikatora istovremeno i iznosi predloge kako spoljnopolitičko pozicioniranje Srbije treba da se izvede. Rad se sastoji iz pet delova. U uvodnom delu autor opisuje šta spoljnopolitičko pozicioniranje podrazumeva i kako se ugla različitih teorija sagledava. U drugom delu se razmatra pojam geopolitičkih determinanti koje utiču na spoljnu politiku zemlje. Treći deo je posvećen analizi geopolitičkih determinanti povezanih sa tri indikatora spoljnopolitičkog pozicioniranja Srbije. U četrvtom delu se opisuje trenutna spoljna politika Srbije i upoređuje sa nalazima iz trećeg dela. U završnom delu rada autor uporedno analizira šta bi trebalo činiti, a šta se trenutno čini.

Sažetak ▼

U radu se iznosi i dokazuje hipoteza da će zbog negativnih demografskih trendova, kako u Republici Srbiji, tako i u jugoistočnoj Evropi, narednih decenija, balkanske zemlje, uključujući i Srbiju, potisnuti u drugi plan tradicionalno vođenje spoljne politike ili geopolitiku – kontrolu, sticanje i upravljanje teritorijama, a usredsrediti se na demopolitiku – kontrolu, sticanje i upravljanje stanovništvom. U prilog iznešenoj hipotezi, autor rada iznosi i komentariše prognoze i predviđanja demografskih tokova u jugoistočnoj Evropi od strane relevantnih institucija i pojedinaca, kao i naučne stavove o uticaju negativnih demografskih trendova na spoljnopolitičko ponašanje država. U naučnoj literaturi prevladava stav da su zemlje sa nepovoljnim demografskim odlikama miroljubivije jer su višestruko – populaciono, finansijski i psihološki – limitirane u nameri da oružanim putem rešavaju sporove. S obzirom da se u Srbiji i drugim susednim zemljama konstantno smanjuje i stari stanovništvo, postoje preduslovi za tzv. gerijatrijski mir na Balkanu, odnosno za promenu fokusa spoljnih politika – sa geopolitike (u prethodno navedenom smislu) na demopolitiku.

Sažetak ▼

Cilj rada je utvrđivanje karakteristika spoljne politike Republike Srbije na osnovu analize propisa i strateških dokumenata od značaja za spoljnu politiku. U prvom delu rada se ukazuje na opšti kontekst rasprave. U drugom delu rada se daje pregled najznačajnijih propisa i strateških dokumenata od značaja za spoljnu politiku. Analiza pokazuje da su ključne karakteristike spoljne politike Srbije „evrocentrizam” i (iz toga izvedena) „evropeizacija” kao proces reforme pravnog i političkog sistema Srbije. Autor ističe značaj pitanja donošenja spoljnopolitičkih odluka. Analiziraju se dva elementa zakonodavne procedure sa stanovišta mogućnosti učešća javnosti u procesima donošenja odluka. To su: 1) proces potvrđivanja međunarodnih ugovora i 2) proces usklađivanja nacionalnih propisa sa propisima EU. Naglašavaju se otvorena pitanja i nejasnoće u načinu regulisanja ovih procesa. Pored toga, u zakonodavnoj proceduri posebno mesto zauzima i analiza efekata propisa. Međutim, postoje neka otvorena pitanja u primeni analize efekata propisa. U zaključku se konstatuje da je članstvo u Evropskoj uniji ključni spoljno‐politički cilj Srbije sa snažnim uticajem na unutrašnji pravno‐politički sistem. U dve analizirane formalne procedure, koje predstavljaju elemente spoljne politike Srbije (u okviru procesa evropeizacije), nisu sadržane garancije za njihovo transparentno sprovođenje, tj. efikasno učešće javnosti u njihovom sprovođenju. To može da ima značajan uticaj na kvalitet aktivnosti koje se sprovode i rezultate procesa „evropeizacije”, kao strateškog spoljno‐političkog opredeljenja Republike Srbije.

Sažetak ▼

Globalizacija nije donela niti harmoniju ni bezbednost, već dramatičan porast asocijalnih trendova koji je doprineo da svetsko društvo rizika uveliko postane drugo ime za savremeni svet. Deteritorijalizovani rizici su danas sve manje nacionalni a sve više globalan fenomen, a međuzavisnost doprinosi da savremena društva budu objektivno uključena u nedobrovoljnu zajednicu rizika. Procesi uspostavljanja globalnog društva podstakli su pojavu rizika koje je sve teže kontrolisati jer ukidaju značaj prostora, vremena i granica. Identitetska kriza i ugrožavanje unutrašnje kohezije Evropske unije, migrantska kriza, ekonomsko posrtanje i odsustvo zajedničke evropske perspektive čine da je evropski prostor uveliko prestao da bude uzoran postnacionalni model. Intenziviranje problema i izazova u socijalizaciji Balkana, pre svega problemi Kosova i Metohije i Makedonije i revitalizacija ideje o etničkom objedinjavanju albanske etničke zajednice, problemi ustrojstva Bosne i Hercegovine, kao i kompleksnost socio‐ekonomskog i političkog konteksta balkanskih društava, posebno njihova nesmanjena etnička i verska distanciranost, otežavaju proces pretvaranja Balkana u prostor dugotrajne stabilnosti. Autori zaključuju da navedeni procesi i obeležja strategijske realnosti predstavljaju nezaobilazne činioce koji će uticati na političke i bezbednosne procese u bližem i daljem okruženju Srbije, izlažući je nimalo lakim iskušenjima u zaštiti vitalnih nacionalnih interesa. Razumevanje i procenjivanje smera i dinamike njihovog razvoja, posebno implikacija na bezbednost Srbije, imaju poseban značaj u definisanju okvira njene konceptualne i strategijske pripremljenosti u zaštiti vitalnih nacionalnih interesa u budućnosti.

Sažetak ▼

Usled turbulentnih okolnosti i kontroverznog nasleđa vezanog za raspad bivše Jugoslavije, regionalni položaj Srbije se, kako u akademskoj tako i u široj javnosti, najčešće tumači u kontekstu odnosa sa „novim” susedima – državama nastalim raspadom zajedničke države. Tome doprinose, sa jedne strane, stalne napetosti u odnosima sa postjugoslovenskim državama, a sa druge strane, politička agenda zapadnih aktera koja je preko koncepta „Zapadnog Balkana” postavila okvir integrativnih procesa u regionu. Spoljnopolitički odnosi Srbije sa „starim susedima” (pre svega, Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom, budući da Albanija ima specifičan status kao de facto direktno zainteresovana strana u sporu oko statusa Kosova i Metohije), međutim, ostaju barem jednako važan element regionalnog položaja Srbije. Autor analizira determinante spoljne politike Srbije na primeru odnosa sa Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom, odnosno sa težištem na bilateralne i multilateralne, formalne i neformalne spoljnopolitičke veze. Autor zaključuje da međunarodno‐politička dinamika unutar „Zapadnog Balkana” ne bi trebalo da u potpunosti skrene istraživačku pažnju sa odnosa Srbije i njenih nejugoslovenskih suseda.

Sažetak ▼

Odnos podsistema spoljne politike i odbrane države ima uzročno‐posledičan karakter, ali ipak sa značajnijim uticajem spoljne politike na odbranu države. Sistem odbrane države je relativno samostalan faktor, ali u praksi funkcioniše i kao sredstvo spoljne politike koje doprinosi uspešnijem ostvarivanju i zaštiti nacionalnih interesa na međunarodnom planu. Autor nastoji da odgovori na pitanje koji se odnos državnih podsistema spoljne politike i odbrane može smatrati optimalnim u nastojanjima države da ostvari i zaštiti vitalne interese u aktuelnom stanju međunarodnih odnosa. Svaki od navedenih podsistema ima specifičnosti organizovanja i funkcionisanja u procesu kreiranja i praktikovanja spoljne politike. Odnos državnih podsistema spoljne politike i odbrane najvidljiviji je u pravno‐normativnom uređenju, sadržajima spoljnopolitičkih stavova najviših državnih rukovodilaca i strategijskim dokumentima, funkcionalnoj povezanosti, učešću u regionalnim i globalnim međunarodnim inicijativama i organizacijama, učešća u multinacionalnim operacijama, kao i u procesu snabdevanja informacijama državnog rukovodstva potrebnim za spoljnopolitičke odluke. Kroz analizu i opis postojećeg stanja u podsistemu spoljne politike i odbrane, kao i njihovog međusobnog odnosa identifikovani su kritični elementi sistema i procesi kako bi se mogli prevazići u projekciji spoljne politike države.

Sažetak ▼

Brze tehnološke promene menjaju načine informisanja i komuniciranja u kojima deluje savremena diplomatija. Pojava društvenih mreža predstavlja poseban društveni fenomen sa dalekosežnim socijalnim i političkim posledicama. U pojedine aspekte digitalne diplomatijemogla bi ući pitanja kao što su: položaj i uloga diplomatije u okviru novog digitalnog okruženja; način i obim korišćenja i analiza informacija sa interneta; uticaj informatskih tehnologija na različite aspekte diplomatskog rada poput međunarodnog pregovaranja, razvojne pomoći, konzularnih poslova, upravljanja humanitarnim krizama; geopolitika i ekonomski aspekti korišćenja interneta; pitanje sajber‐bezbednosti i sajber ratovanja na međunarodne odnose. Sa promenama u političkom životu, jačanjem demokratije u svetu i novim oblicima komunikacija, javna diplomatija je postala jedan od važnih aspekata međunarodnog nastupa država. Nacionalna ministarstva inostranih poslova danas koriste ukupno 742 društvene mreže. U digitalnoj diplomatiji Srbije ima dosta prostora za napredak, budući da naša zemlja još uvek nije uspostavila koherentan i proaktivan sistem delovanja na planu digitalne diplomatije – bez obzira na dosta visok stepen uključivanja srpskog društva u nove informacione i komunikacione tehnologije. Stoga bi bilo korisno da se pristupi izradi strategije razvoja digitalne diplomatije sa ciljem koherentne promocije osnovnih spoljnopolitičkih ciljeva i nacionalnih interesa Srbije.

Sažetak ▼

Savremeni odnosi između Srbije i Rusije imaju za osnovu istorijsku stabilnost, koja je determinisana sličnostima dvaju naroda i država: slovenskim korenima, jednom religijom, sličnostima jezika pa samim tim i nekih segmenata opšte kulture, gotovo identičnim pozicijama o najvažnijim pitanjima u međunarodnim odnosima, istovetnim paradigmama dominantnih političkih i ekonomskih sistema iz dalje i bliže istorije i činjenicom da dve zemlje nikada nisu došle u direktan sukob. Kroz istoriju su stvoreni mitovi o bratstvu dvaju naroda, o večitom prijateljstvu i spremnosti da se pritekne u pomoć, kada se za to ukaže potreba, o nesebičnoj širini slovenske duše i spremnosti davanja nesebične ljubavi i žrtvovanja za više ciljeve. Cela istorija odnosa, a posebno sa kraja 20. veka, pokazala je da je stvarnost odnosa dve zemlje umnogome drugačija i mnogo složenija. Reč je o dve veoma različite zemlje, od kojih je jedna velika imperija, vojna sila i moćan faktor međunarodnih zbivanja, dok je druga zemlja koja treba da ima snažne i bliske velike prijatelje jer je ta karta uvek od značaja u traganju za mestom u turbulentnom svetu. Oslanjanje na Rusiju ima opravdanja, ali u prvom redu Srbija mora da ima sopstvene nacionalne strateške, bliže i dalje interese i ciljeve. Dugogodišnja istraživanja odnosa između Srbije i Rusije i neposredno iskustvo autora uverili su da se radi o stabilnim i dobrim odnosima, ali odnosima dijametralno različitih partnera što se odražava i na sadržajne elemente istih.