Sažetak ▼

Rad razmatra problem zastoja u procesu pridruživanja, odnosno pristupanja zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Osnovne uzroke ovog problema autorka vidi u samoj prirodi asimetričnog odnosa Evropske unije i pomenutih zemalja u čijem središtu se nalazi Proces stabilizacije i pridruživanja, odnosno pristupanja. Njemu su doprinele obe strane: Evropska unija preambiciozno postavljenom politikom prema regionu, nedovoljno definisanim i stalno promenljivim kriterijumima, ali i zemlje u procesu svojim nekritičkim odnosom prema mogućem članstvu, nejasno definisanim interesima i ciljevima, sporim reformama i slabom demokratskom tradicijom. Kako bi proces mogao uspešno da se nastavi, autorka tvrdi da je potrebno njegovo suštinsko preoblikovanje ka fleksibilnom procesu. U svetlu sve češćih rasprava o mogućem kretanju evropske integracije ka većoj diferencijaciji, proces fleksibilnog pristupanja bi omogućio članstvo samo u odabranim oblastima delovanja Evropske unije, koje bi bile odabrane shodno prethodno jasno definisanim i analiziranim interesima i mogućnostima zemalja kandidata i potencijalnih kandidata. Autorka zaključuje da je potrebno proces što više odvojiti od uslovljavanja u političkim oblastima kako bi se umanjila mogućnost arbitrarnog odlučivanja o napretku ovih zemalja u procesu. Osim što bi za države kandidate i potencijalne kandidate ovakav manje zahtevan proces bio jednostavniji i omogućio veću autonomiju u izboru oblasti integracije i tempu prilagođavanja, za države članice EU bi predstavljao način da se vrati kredibilitet jednoj od svojih nekada najuspešnijih spoljopolitičkih aktivnosti.

Sažetak ▼

Rad analizira Zapadni Balkan u kontekstu evrointegracija kao inspiritivan slučaj za izučavanje transformativne moći Evropske unije. Autorka polazi od teze da je Evropska unija jedinstven akter u regionu Zapadnog Balkana, jer bezmalo tri decenije primenjuje vrlo širok spektar spoljnopolitičkih instrumenata i sprovodi politiku proširenja kao njeno najuspešnije sredstvo. Izučavanje transformativne moći Evropske unije u odnosu na treće zemlje i njen uticaj na političke i ekonomske reforme u tim zemljama je naročito bilo podstaknuto neospornim uspehom koji je politika proširenja imala vršeći uticaj na proces tranzicije zemalja Centralne i Istočne Evrope. Međutim, ovaj uspeh nije ponovljen u slučaju zemalja Zapadnog Balkana, posebno kada je reč o procesu demokratizacije. Osnovna teza ovog rada je da je transformativna moć Evropske unije suočena sa ozbiljnim ograničenjima, kako u odnosu na zemlje Evropske politike susedstva, tako i na zemlje članice, i najzad i na zemlje Zapadnog Balkana. Iako su brojni faktori doprineli usporenoj evropeizaciji regiona, ovaj rad ističe uticaj tzv. bezbednost-demokratizacija dileme zbog koje Evropska unija daje prioritet bezbednosti, a ne procesu demokratizacije na Zapadnom Balkanu. Na delu je paradoks da zemlje regiona, iako obuhvaćene politikom proširenja Evropske unije i već gotovo 20 godina podvrgnute procesu evropeizacije, od 2010. godine beleže pad u Indeksu demokratije organizacije Freedom House.

Sažetak ▼

Rad analizira sprovođenje politike proširenja krajem druge decenije 21. veka koje se odvija u značajno drugačijim okolnostima i po izmenjenoj dinamici u odnosu na prethodne cikluse „istočnih proširenja”. Bezmalo dve decenije region tzv. Zapadnog Balkana obuhvaćen je politikom proširenja Evropske unije. Za razliku od prethodnih ciklusa „istočnih proširenja” koji su sprovođeni u drugačijim okolnostima i bili regionalno-strateški usmereniji u svom pristupu, te su čitave grupe zemalja istovremeno stupale u članstvo Unije, u poslednjoj deceniji sve je veći fokus na strogo bilateralnom odnosu Brisela sa svakim kandidatom, na pojedinačnim zaslugama u „pristupnoj regati”, i na intenzivnijem i što ranijem uslovljavanju, što u kombinaciji sa izmenjenim međunarodnim okolnostima ishoduje drugačijim tretmanom zemalja koje su obuhvaćene aktuelnom politikom proširenja. Rad ukazuje da su razlozi za to izmenjene političke prilike i izazovi u funkcionisanju Unije, drugačiji međunarodni kontekst, kao i nedovoljni napredak u preostalim zemaljama „neintegrisanog” jugoistoka Evrope. Autor zaključuje da će, sa pristupnom politikom koja posustaje i uporedo sa razmatranjem planovima za reforme same Unije po modelu koncentričnih krugova integracije, dalje pristupanje zemalja Uniji zadržati drugačiju dinamiku u odnosu na prethodne cikluse proširenja i potencijalno ishodovati i drugačijim vidom integracije.

Sažetak ▼

Cilj rada je da pruži odgovor na pitanje u kojoj meri izazovi kroz koje prolazi Evropska unija utiču na stavove građana Srbije prema pitanju evrointegracija. Politika proširenja Evropske unije jedna je od uspešnijih nadnacionalnih politika imajući u vidu relativno uspešnu „transformaciju” država Centralne i Istočne Evrope koje su od 2004. do 2013. godine postale članice Evropske unije. Poslednjih godina politika proširenja nije visoko pozicionirana na agendi Unije. Razlozi su brojni, odgovor leži u izazovima sa kojima se suočava Unija, nedostatku integracionog kapaciteta ali ne treba zanemariti ni države članice, kao ni države kandidate za članstvo koje se takođe suočavaju sa određenim ograničenjima u pogledu procesa pristupanja Evropskoj uniji. Zapadni Balkan kome pripada i Srbija je region koji se nalazi u čekaonici za članstvo. Autorka polazi od hipoteze da transformacija kroz koju Unija prolazi, uključujući i skrajnutu poziciju politike proširenja, utiče na rast evroskepticizma među građanima Srbije kao jedne od država kandidata. Analiza evroskepticizma građana Srbije zasnovana je na rezultatima redovnog godišnjeg Istraživanja javnog mnjenja koje sprovodi Institut za političke studije iz Beograda. Autorka zaključuje da je evroskepticizam u Srbiji prisutan, najveći nivo zabeležen je odmah nakon Bregzita, ali se nakon toga stabilizovao i sada je u blagom opadanju.