Sažetak ▼

Četrdeset peti američki predsednik, za razliku od većine svojih prethodnika nema nikakvo iskustvo u donošenju političkih odluka. Uprkos tome, Trampovo iskustvo iz sveta krupnog biznisa može biti od pomoći u pronalaženju obrazaca njegovog odlučivanja. Dve i po godine predsedničkog mandata, ipak, pružaju dovoljno ubedljive uvide u način na koji donosi odluke. Iako voli da odlučuje i smatra da mu to dobro ide od ruke, predsednik Donald Tramp zapravo provodi vrlo malo vremena u pripremama za najteže odluke. Najčešće se dešava da predsednik instiktivno unapred odluči i onda zapravo samo traži opravdanje i podršku za već unapred donetu odluku. Sa druge strane, preterano oslanjanje na najbliži krug saradnika i neudubljivanje u detalje i različite aspekte problema o kojima se odlučuje daje ogromnu mogućnost za pogrešne kalkulacije i pogrešne odluke. U tom spoju mikromenadžmenta i makromenadžmenta, Tramp najviše podseća na kompetitivni model odlučivanja dok u pogledu kontrole i uključivanja u politički proces, njegov upravljački stil možemo označiti kombinacijom sudija/delegator, a kad je u pitanju osetljivost lidera na kontekst, Tramp spada u ono što se označava odrednicom „buntovnik“.

Sažetak ▼

Iako se u nauci o međunarodnim odnosima lako može postići saglasnost različitih teorijskih pristupa po pitanju uloge i važnosti moći u svetskoj politici, čak i elementarni konsenzus izostaje kada je u pitanju njeno definisanje, odnosno pokušaj da se dokuči njena priroda. U ovom radu opredelili smo se za analitički osvrt na jednu od mogućih interpretacija moći koja, po svome pojmovnom obuhvatu i objašnjenju načina funkcionisanja međunarodnog poretka, odskače od ustaljenih teorijskih koloseka nauke o međunarodnim odnosima. Reč je o Lejkovom (David A. Lake) konceptu autoriteta kao forme međunarodne moći, koji predstavlja jedan od temeljnih stubova njegove teorije hijerarhije u međunarodnim odnosima. Pozicionirajući se kao „kritički realista”, Lejk svoju teorijsku konstrukciju zida na konceptu međunarodnog autoriteta kao manifestacije moći podjednako važne, ako ne i važnije, od prisile. U nastavku rada, sadržaj ovog koncepta biće upoređen sa drugačijim teorijskim interpretacijama međunarodne moći, prevashodno onim koje su mu prethodile. Svrha komparacije je isticanje teorijskih prednosti Lejkovog tumačenja strukture međunarodnog sistema. Takođe, namera nam je da ovim radom u domaćoj akademskoj javnosti doprinesemo daljoj popularizaciji Lejkovog (u određenoj meri „nekanonskog“) promišljanja ustrojstva svetske politike, prvenstveno među mlađim istraživačima usmerenim dominantno na mainstream teoretičare međunarodnih odnosa.

Sažetak ▼

U ovom radu autor analizira nakon 2006. godine otpočeti put Bosne i Hercegovine ka članstvu u Severnoatlantskom savezu. U tom smislu on kroz prizmu neoklasičnog realizma analizira nastojanja NATO da se i dalje širi na Zapadnom Balkanu, što se odražava i na Bosnu i Hercegovinu i pored brojnih unutrašnjih nesaglasnosti po ovom pitanju. Dakle, ovaj put Bosne i Hercegovine u NATO postao je jedna od glavnih okosnica sukobljavanja između bošnjačkih, srpskih i hrvatskih nacionalnih elita. Autor posebno ističe insistiranja Sjedinjenih Američkih Država da se ovaj put Bosne i Hercegovine ka punopravnom članstvu u NATO ubrza, a posebno nakon prilično iznenadne aktivacije Akcionog plana za članstvo krajem 2018. godine. Od unutrašnje dinamike odnosa unutar Bosne i Hercegovine će, zaključuje autor, kao i odnosa susedne Srbije i Hrvatske, umnogome zavisiti i način na koji će se ulazak u NATO realizovati. On to posebno ističe imajući u vidu osnaženu ulogu Ruske Federacije u jednom od entiteta – Republici Srpskoj.

Sažetak ▼

U radu se analiziraju razvoj i perspektive evropske pomorske vojne industrije. Budući da EU u okviru zajedničke bezbednosne i odbrambene politike (ZBOP) sve više sprovodi i pomorske vojne operacije, ova oblast industrije postaje sve značajnija za delovanje EU kao strateškog aktera. Kao i ostale grane vojne industrije (vojna aeronautika i elektronika, kopnena industrija), i pomorska vojna industrija pretrpela je značajne promene nakon Hladnog rata i procesa „banalizacije” koji ju je zahvatio. Svrha rada je da odgovori na pitanje u kojoj meri je ova grana industrije „evropeizovana”, tj. da li se danas može govoriti o transnacionalizaciji evropske pomorske industrije, te kakve posledice ovi procesi imaju po nacionalnu suverenost država članica EU. U tom cilju, u radu će se najpre razmatrati proces „banalizacije” evropske vojne industrije u celini i uticaj ovog procesa na nacionalne vojne industrije. Zatim će analiza biti usmerena na sektor pomorske vojne industrije. Autorka ukazuje na specifičnost ove grane industrije, koju odlikuje fragmentacija i „nacionalnu zarobljenost”. Konačno, u trećem delu rada, razmatraju se perspektive daljeg razvoja ove industrije. Zaključuje se da evropska pomorska vojna industrija još uvek nije „evropeizovana” i da države članice EU i dalje favorizuju nacionalne proizvođače. Ipak, u svetlu novih inicijativa koje su sprovedene u oblasti razvoja tržišta vojne opreme EU, vojna industrija u celini, a samim tim i pomorska vojna industrija, kreću se u pravcu rastuće homogenizacije i evropeizacije.