Sažetak ▼

Rad razmatra validnost koncepta hibridnog rata na osnovu slučaja ruskih operacija u Ukrajini i načina na koji se vojna sila primenjuje u pogledu upotrebe oružanih i neoružanih sredstava i dinamične prirode vojne strategije koja se konstantno prilagođava promenljivom karakteru nove generacije ratova. Eskalacija ukrajinske krize oživela je pojam hibridnog rata starog više od jedne decenije. Ekspanzija u primeni termina „hibridno ratovanje” nastala je kao posledica učestalog ponavljanja na globalnom nivou, što je izazvalo promenu značenja samog pojma. Autor analizira operativne i taktičke segmente vojno-političkih dešavanja na Krimu i u regionu Donbasa i promene koje su usledile u načinu korišćenja oružanih snaga. Autor polazi od teze da izmenjena fizionomija savremenog rata, uslovljena mnogobrojnim socio-ekonomskim i tehnološkim promenama, zahteva adaptaciju vojne strategije i taktike u pogledu efikasnosti i intenziteta upotrebe raspoloživih sredstava kako bi se ispunili geopolitički ciljevi. U radu su korišćeni različiti izvori, primarnog i sekundarnog karaktera, kao neophodna teorijska i empirijska podloga na osnovu koje je sagledan slučaj rata u Ukrajini i angažman ruskih oružanih snaga. Autor zaključuje da je u savremenim oružanim snagama Ruske Federacije došlo do delimičnog premeštanja Klauzevicevog centra gravitacije sa strateškog na niže nivoe, poput operativnog i taktičkog, te da je ruska armija uspela da se efikasno modernizuje uprkos brojnim teškoćama koje su usledile nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Sažetak ▼

Rad na primeru sirijskog konflikta analizira da li su i u kojoj meri definiensi rata, u formi oružanog nasilja i političke prirode, i dalje ostali čvrsto utkani u onaj deo fizionomije rata koju Karl fon Klauzevic objašnjava kao objektivnu ili nepromenljivu. Transformacija rata, kao rezultat sveukupnih društvenih promena u postmoderni, odražava značajne promene u njegovoj fizionomiji. Zbog toga autor koristi komparativnu analizu kako bi utvrdio razliku između karakteristika modernih i postmodernih ratova, a kao analitički alat koristi fundamentalna pitanja koje rat postavlja u svim vremenima – između koga se on vodi, zašto se vodi, zbog čega se vodi i, poslednje, kako se vodi. U slučaju oružanog sukoba u Siriji, autor zastupa tezu da odgovori na navedena pitanja ukazuju da je priroda rata ostala ista, a da se promenio samo njegov karakter, naročito u pogledu konceptualnog pristupa koji se zasniva na smanjenoj delotvornosti vojnog a povećanju drugih instrumenta moći u dostizanju krajnjih strategijskih ciljeva rata. Autor opovrgava tvrdnje teoretičara i stratega zastupnika teorijskog pravca novih ratova o tome da se karakteristike postmodernih ratova fundamentalno razlikuju od onih klasičnih iz perioda moderne, koje oni smatraju „starim” ratovima.

Sažetak ▼

Rad pokušava da odgovori na pitanja kako se religija vratila na pozornicu društvenih fenomena današnjice, koji su potencijali religije u izazivanju, a koji u smirivanju sukoba, koje osobine karakterišu sukobe inspirisane religijom nekad i sad i na koji način savremeni monoteizmi gledaju na (pravedni) rat. Jirgen Habermas (Jürgen Habermas) često ističe da mi živimo u postsekularnom društvu, koje se pojavljuje kao suprotnost društvu posle Drugog svetskog rata obeleženog stavovima da religija i sveto gube značaj. Na kraju 20. i početku burnog 21. veka, svedoci smo činjenice da religija nije poražena i da nije izgubila mesto ni u privatnom životu čoveka, niti u društvenoj javnosti. Očito je da se religija našla „ispod radara” različitih anticipatora iz prošlog veka, dokazavši da je i dalje kompleksan društveni fenomen koji se ne može jednostavno objasniti niti predvideti. Autor je analizirao da li su porast broja vernika u svetu i procenat verujućih valjani pokazatelji da se religija vratila u kontekst nekadašnje bitnosti. Na osnovu trendova koji su prisutni na ovom polju u proteklih četrdesetak godina, kao i istorijskog nasleđa koje su iza sebe ostavili savremeni monoteizmi, u radu je prezentovan i prognostički okvir na temu kakva je budućnost religije u kontekstu nadolazećih sukoba. Autor zaključuje da je dominacija tzv. političkih interpretacija savremenih religija i njihovih denominacija dovela do toga da se religioznost značajno zloupotrebljava u svrhu posve profanih ciljeva, poput savremenih sukoba i ratova.

Sažetak ▼

Predmet ovog rada je utvrđivanje odnosa između evropskih, evroatlantskih i evroazijskih integracija, posebno njihovog isključivog karaktera, i previranja na evropskom postsovjetskom prostoru (izuzimajući baltičke republike). Od nekoliko varijabli koje utiču na spoljnu politiku evropskih postsovjetskih republika pitanje tipa integracija postaje ključno, jer ono sa sobom nosi odbrambene, geopolitičke, ekonomske i šire društvene implikacije. Ovo pitanje ukazuje na postojanje dve protivrečnosti koje doprinose isključivoj prirodi integracija. Prva je da vođenje politike otvorenih vrata evropskih i evroatlantskih integracija izaziva upravo suprotan efekat kod Rusije – osećaj zatvaranja vrata, nove izolacije i obuzdavanja, stvaranja novih podela u Evropi i jačanja evroazijskih integracija na istim osnovama. Protivrečnost koja doprinosi isključivoj prirodi ovih integracija je da Rusija, dok traži jednak tretman i uvažavanje svojih interesa, istovremeno očekuje poštovanje svoje nejednakosti u odnosu na ostale postsovjetske republike, praktično priznanje prava veta u izboru njihovih integracija i svoje posebne uloge u ovom regionu. Time Rusija dodatno podstiče strahove evropskih postsovjetskih republika od povratka pod rusku sferu uticaja ili federaciju. Autorka zaključuje da isključiva priroda evropskih, evroatlantskih i evroazijskih integracija, koja ima vrednosnu i geopolitičku dimenziju, podstiče sukobe SAD, EU i Rusije za kontrolom ovog prostora i dovodi do ponovnog otvaranja etničkih i teritorijalnih sporova, remilitarizacije i nove trke u naoružanju, pojačanog vojnog prisustva NATO i Rusije u regionu i dodatne destabilizacije svetskog i evropskog poretka.