Sažetak ▼

Cilj rada je utvrđivanje zajedničkih elemenata i sličnosti u odnosu država prema ostvarivanju ciljeva iz Pariskog sporazuma o klimi u kontekstu „klimatske pravde”. U uvodnom delu rada se ukazuje na složenost, karakteristike i značaj klimatskih promena, kao globalnog problema, i daju naznake o metodološkom pristupu. Centralni deo rada je posvećen razmatranju teorijskih i normativnih aspekata „klimatske pravde”. Autor razmatra pitanje „pravednog” učešća država u borbi protiv klimatskih promena, a pre svega učešća država u smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte. Sagledavaju se udeo država u globalnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte i indeks klimatske ranjivosti i ciljevi koje su one definisale u pogledu smanjenja tih emisija u skladu sa Pariskim sporazumom o klimi. Države su grupisane u pet grupa: države u okruženju Srbije, države čiji su pokazatelji emisija slični pokazateljima Srbije, države najveći emiteri gasova sa efektom staklene bašte, države najmanji emiteri ovih gasova i države koje su najugroženije usled klimtskih promena. Autor zaključuje da postoji dvostruki raskorak: raskorak između globalnog cilja i nacionalnih ciljeva postoji i raskorak u okviru nacionalno određenih ciljeva. Autor konstatuje da postoje izvesni zajednički elementi u nacionalnim ciljevima smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte, ali zbog neujednačenosti i razlika u načinu iskazivanja ciljeva smanjenja tih emisija izvlačenje preciznijih zaključaka nije pouzdano. Takav odnos prema klimatskim promenama u međunarodnoj zajednici ostavlja izvestan prostor za fleksibilniji odnos u definisanju nacionalnih ciljeva Srbije, uz rezerve zbog obaveza koje su povezane sa kandidaturom za članstvo u Evropskoj uniji.

Sažetak ▼

Rad razmatra politiku francuskih predsednika prema evropskim integracijama, sa posebnim osvrtom na predloge predsednika Emanuela Makrona koje tumačimo u svetlu liberalne međuvladine teorije. Osnovna teza rada je da Francuska ima relativno stabilne preferencije kada je reč o evropskim integracijama, usmerene na uvećanje svoje moći, što sledi i Makronova politika uprkos prividnom paradoksu – zalaganju za veći prenos ovlašćenja na nivo Evropske unije (EU). Nepristajanje Francuske na status quo u Uniji, koja ne može da postigne saglasnost o ključnim pitanjima, ogleda se u otvorenom zagovaranju Evrope koncentričnih krugova, a visok intenzitet njenih preferencija se potvrđuje kroz „pretnju” alternativnim koalicijama – kako kroz sprovođenje Evropske inicijative za intervenciju, tako i predloga za nove odnose sa Rusijom. I pored uobičajenih tumačenja u kojima je Francuska od velikog proširenja i krize evrozone postala slabiji partner u francusko-nemačkoj osovini, autorke zagovaraju tezu da uloga Francuske ima dodatnu dimenziju. Savremene međunarodne odnose odlikuju neizvesna budućnost transatlantskog partnerstva, uspon Kine i pretnje da EU dodatno izgubi značaj na globalnoj sceni. Autorke zaključuju da Francuska, oslanjajući se na svoju vojnu, diplomatsku snagu kao i širok geografski uticaj nudi Nemačkoj, koja nema ozbiljnu alternativu, savez kojim bi ove dve zemlje uvećale svoju moć kroz koncept evropskog suverenizma i stvorile novi kontekst za neizbežno ponovno otvaranje „nemačkog pitanja”.

Sažetak ▼

Rad nastoji da pokaže kontinuirani britanski otpor prema produbljenju integracija na osnovu analize političkih procesa i izazova tokom članstva Ujedinjenog Kraljevstva u Evropskoj uniji. Autor analizira oklevanje ka produbljivanju britanskog učešća u evropskoj integraciji kroz različite primere, poput dva referenduma o daljem članstvu, izuzeća od evropskih normi i standarda, kao i na osnovu evropskih agendi britanskih vlada tokom poslednje dve decenije. Autor koristi koncepte realističkih teorija i međuvladin princip u svrhu dodatne ilustracije otpora ka produbljivanju integracija, bliže se pojašnjava i ideja o britanskoj izuzetnosti – konstante u britanskoj spoljnoj politici. Rad pokazuje da su britanski političari brojne izazove u Evropskoj uniji u protekloj deceniji koristili radi zadobijanja sve evroskeptičnijih birača, te da su takvi narativi doprineli ne samo podršci Bregzitu, već i političkoj, identitetskoj, regionalnoj i drugoj polarizaciji. Autor zaključuje da Ujedinjeno Kraljevstvo istupanjem iz Unije gubi poseban status koji je činio i važan izvor njegovog međunarodnog uticaja, a odnosi dveju strana se unazađuju u vidu sve većeg nepoverenja. Izgradnja održivih i produbljenih transatlantskih veza u kratkom roku nije naročito realna, imajući u vidu izolacionističke i jednostrane tendencije aktuelne američke administracije.

Sažetak ▼

Rad analizira ideju o „Malom Šengenu” kao novoj mogućnosti za rešavanje spornih pitanja između zemalja Zapadnog Balkana i kao ekonomskoj i političkoj integraciji. Kao osnovne prednosti članstva u „Malom Šengenu” u javnosti se najčešće navodi uklanjanje granica i svih drugih barijera u intraregionalnoj trgovini, što bi omogućilo domaćim privrednicima da nesmetano posluju i svoju robu u celom regionu plasiraju sa najmanjim mogućim logističkim troškovima, a maksimumom zaštite za svoje proizvode i mogućnostima pristupa tržištu. Autor otklanja sve nedoumice o tome šta bi tačno „Mali Šengen” trebalo da predstavlja i koje bi sve države Zapadnog Balkana bile članice ove unije. Analizirajući osnovne makroekonomske indikatore Albanije, Severne Makedonije i Srbije, autor otkriva koje države bi ostvarivanjem ove ideje ujedno ostvarile i najveću korist za svoju privredu. U radu se analiziraju i političke posledice „Malog Šengena” kao nadnacionalne integracije, te autor pruža odgovor na pitanje koje bi države ostvarile najveću političku korist od ovog udruživanja, a koje bi pretrpele određenu političku štetu. Autor zaključuje da je osnovna zamisao „Malog Šengena” izražena upravo u kreiranju jedinstvenog tržišta rada, odnosno u slobodnom kretanju radnika u zemljama članicama, čime bi se održala niska minimalna zarada i obezbedila stabilnost u prilivu radne snage u Srbiju, kako bi se zadržali postojeći strani investitori i privukli novi.

Sažetak ▼

U radu se analizira nastanak ideje o Regionalnom ekonomskom području od polovine 2017. godine u okviru Berlinskog procesa do danas i proces nastanka tzv. Malog Šengena (nakon oktobra 2019. godine), koji je ideja o dubljem integrisanju u okviru REA, a pre svega u okviru mobilnosti i tržišta radne snage. Autori ukazuju i na mnoge kontroverze i bojazni koje se pojavljuju kod pojedinih lidera regiona zbog straha da je „Mali Šengen” zapravo kompenzacija za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, kao i da će on ići isključivo u korist Srbije kao zemlje koja ima vidan suficit u trgovinskoj razmeni sa svim zemljama Zapadnog Balkana. Autori pristupaju i analizi završnih dokumenata sa sastanaka čelnika Srbije, Severne Makedonije i Albanije, povodom konceptualizacije i razrade „Malog Šengena”, održanih u Novom Sadu (10. oktobar 2019), Ohridu (10. novembar 2019) i Tirani (21. decembar 2019). Analiza je fokusirana na mere koje su preduzete, vremenske okvire za njihovu implementaciju i ustanovljenje struktura ove inicijative, poput Zajedničke radne grupe i posebnog internet portala. Autori zaključuju da je posebno indikativno da su lideri tri države ukazali na nužnost pune inkluzivnosti ove inicijative na Zapadnom Balkanu i ukazali na zajednički nastavak evropskih integracija svih zemalja ovog regiona. Autori smatraju da je sve to ujedno i jedan od „temelja” inicijative vezane za implementaciju četiri temeljne slobode EU na Zapadnom Balkanu i ujedno produbljenog Regionalnog ekonomskog područja, koja se sve češće označava i kao „Mali Šengen”.