Sažetak ▼

Priroda Evropske unije (EU) kao globalnog aktera dugo vremena predstavlja predmet akademske debate. Zastupnici razumevanja EU kao normativne, civilne sile slažu se da njena najveća preobražajna moć leži u politici proširenja, dozvoljavajući joj da oblikuje reforme u zemljama koje žele da postanu članice putem snažnog uslovljavanja. Upravo u tom kontekstu analiziraćemo novu metodologiju pristupnih pregovora, polazeći od osnovne premise da to predstavlja upitan pokušaj EU da zadrži svoju preobražajnu moć spram kandidata za članstvo uprkos krizi politike proširenja, i da dalje ojača ionako snažan mehanizam uslovljavanja. Dve godine po usvajanju nove metodologije izostaju značajne promene u tom pogledu. U međuvremenu, dramatične izmene geopolitičke situacije, uzrokovane izbijanjem rata u Ukrajini 2022. godine, vodile su naglom padu nove Gvozdene zavese preko kontinenta, stvarajući dodatne kontroverze u pogledu politike proširenja: da li će se ubuduće odnositi i na istočnoevropske zemlje, ili će postati deo diferencirane integracije? Pored toga, iznova se rađa pitanje da li EU može da deluje kao strateški akter u pravcu uspostavljanja novih odnosa u Evropi.

Sažetak ▼

U ovom istraživanju analizira se uloga EU i Češke na Zapadnom Balkanu u kontekstu politike proširenja, koja je promenjena usvajanjem revidirane metodologije. Istraživanje se zasniva na studiji slučaja u okviru definisanog vremenskog intervala. Polazi se od premise da je uloga EU i Češke na Zapadnom Balkanu oblikovana od strane unutrašnjih i spoljnih aspekata, pre nego specifičnom situacijom i izazovima samog tog regiona. Argumentacija se zasniva na teoriji uloga i potvrđuje opseg delovanja Češke Republike kao posrednika i regionalnog saradnika između EU i Zapadnog Balkana. Ubuduće bi EU trebalo da definiše: jasne i konkretne promene koje se zahtevaju od kandidata; precizno odredi benefite koji će kandidatima sledovati nakon ispunjavanja kriterijuma i identifikuje posledice ili gubitke koji će uslediti u slučaju neispunjavanja uslova. Autorka nalazi da i EU i njene države-članice treba da preuzmu snažniju i dinamičniju ulogu u pristupnom procesu kandidata za članstvo.

Sažetak ▼

Koristeći se konceptom raison d’état, u članku se preispituje uloga Evropske unije u regionu poznatom kao Zapadni Balkan. Iako se još uvek primenjuje na ovaj region, politika proširenja je u stanju paralize. U članku se ispituje da li su uvećane geopolitičke tenzije u Evropi dovele EU do prekretnice na kojoj će svoju politiku proširenja iskoristiti za odlučno ostvarivanje svojih interesa u ovom regionu. Članak počinje teorijskom analizom koncepta raison d’état i njegove upotrebe u istraživanju delovanja Evropske unije kao nedržavnog aktera. Zatim, koristimo se konceptualnim merilima pojma raison d’état kako bismo analizirali njegovu empirijsku primenu u odnosima EU sa zemljama Zapadnog Balkana, posmatrajući instrumente politike proširenja dostupne Uniji i divergentne pozicije unutar EU prema pitanju proširenja. Posebna pažnja posvećena je “novoj metodologiji proširenja” koju je razvila Komisija 2019. godine. U članku se tvrdi da uprkos naporima Komisije da, koristeći se geopolitičkim narativom, promoviše zajednički interes EU u regionu, divergentni nacionalni interesi i dalje onemogućavaju EU u agregaciji sopstvenog interesa i sprovođenju svog raison d’état u ovom regionu. “Nova metodologija” ne donosi ništa čime bi se prevazišla ova situacija. Štaviše, insistiranjem na “snažnijem političkom vođenju” i daljem proceduralnom olakšavanju kočenja procesa pristupanja, dokument udaljava Uniju od mogućeg zajedničkog stava u vezi sa proširenjem.

Sažetak ▼

Cilj ovog članka ogleda se u preispitivanju koncepta normativne moći Evropske unije u kontekstu revidiranog pristupa politike proširenja iz 2020. godine. Polazeći od koncepta moći u okviru spoljnopolitičko-analitičkog pristupa, u ovom članku se tumači meka i tvrda moć Evropske unije (u formi sposobnosti, kao i uticaja) prema normativnoj moći EU. U empirijskom delu identifikuju se četiri elementa povezana sa promocijom određenih normi EU, kao i sa nastojanjem za “međunarodnom normalnošću” kroz politiku proširenja. Rezultati pokazuju da revidirana metodologija omogućava promene normativne moći Evropske unije. EU bi mogla da efikasnije uslovljava poštovanje svojih normi kroz unapređivanje sopstvene prakse, poput svog unutrašnjeg i spoljnopolitičkog legitimiteta i razvoja i primene neophodnih sposobnosti za postizanje veće privlačne snage. S jedne strane, agenda pozitivnog uslovljavanja i adekvatnije definisanih uslova kroz direktne pregovore sadrži takav potencijal. Međutim, postoji i rizik da najveća novina – paradigma „postepenog pristupanja” bude ograničena samo na tržišni deo normativne moći Evropske unije kroz trajno zadržavanje zapadnobalkanskih zemalja u svojstvu kandidata, što bi podrilo legitimitet i uticaj tvrde moći kao deo negativnog uslovljavanja. U cilju promovisanja “međunarodne normalnosti” Evropska unija bi kroz pristupe poput dnevnog reda i ubeđivanja mogla da aktivira i druge elemente uticaja u okviru meke moći.

Sažetak ▼

Rad ispituje evoluciju razvojne politike Evropske unije, od milenijumskih razvojnih ciljeva Ujedinjenih nacija i (prvog ikada) globalnog pokušaja iskorenjivanja siromaštva, do aktuelnog perioda. Najpre se u okviru prikaza literature konstatuje značajna fokusiranost na dihotomiju između solidarnosti i instrumentalizacije, nakon čega se prelazi na analizu na koji način su velike svetske krize – poput klimatske krize, pandemije Kovida-19 i ukrajinske krize - uticale i oblikovale razvojnu politiku EU. Na osnovu relevantne literature i analize, u članku se objedinjuje nekoliko kategorija faktora koji su uticali na razvojnu politiku Unije, uz zaključak da istraživanje treba da prevaziđe dihotomiju između solidarnosti i instrumentalizacije i razvije obuhvatnije analitičke alate, kako bi se adekvatnije razumeli pojačani izazovi pri kreiranju savremenih razvojnih politika. Radi unapređenja analitičkih okvira neophodno je fokusiranje na dvojnu ulogu razvojne politike Evropske unije koja služi kao most između spoljnog i unutrašnjeg domena, kao i na integraciju s drugim politikama, posebno onima u oblastima mira, klime i zdravstva.