VOJNA POTREBA U ŽENEVSKIM KONVENCIJAMA IZ 1949. GODINE

JONČIĆ Vladan (Prof. dr Vladan Jončić, vanredni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet u Beogradu), vladanjoncic@gmail.com
PETROVIĆ Miloš (dr Miloš Petrović, docent, Departman za pravne nauke, Državni univerzitet Novi Pazar), milospetrovic180370@gmail.com

Osnovno pitanje međunarodnog prava oružanih sukoba jeste pitanje načela vojne potrebe u međunarodnom pravu oružanih sukoba, tj. u međunarodnom humanitarnom pravu. Vojnu potrebu treba posmatrati kao dozvoljeno odstupanje od poštovanja pravila ratnog prava. Krajnost ovakvog shvatanja je dovela do pojave teorije vojne potrebe. Četiri ženevske konvencije iz 1949. godine obilato uzimaju u obzir vojnu potrebu. Pravila međunarodnog prava predstavljaju kompromis između želje za uređenjem pravila ratovanja i potrebe da se osiguraju sva potrebna sredstva koja mogu da dovedu do pobede. Sve četiri ženevske konvencije iz 1949. godine predviđaju vojnu potrebu kao odstupanje od načela humanosti. Postavljena pravila o vojnoj potrebi u ženevskom pravu daju konvencijama ulogu korektivnog faktora u pravu oružanih sukoba. U Ženevskim konvencijama postoji određen stepen terminološke konfuzije, gde se pojmu vojne potrebe sasvim nepotrebno dodeljuju brojni sinonimi. To je zato što se međunarodno pravo oružanih sukoba i pojavilo kao normativno uređenje srazmernosti izmeću vojne potrebe i opštih humanih načela i principa.

Ključne reči: Vojna potreba, ženevske konvencije, međunarodno humanitarno pravo, međunarodno pravo oružanih sukoba, sila zaštitnica, rat, oružani sukob, imperativna vojna potreba