Сажетак ▼

Рад анализира различите фазе у развоју односа Кине и земаља Средње и Источне Европе током последњих 25 година, са тежиштем на новој стратегији Кине усмереној на овај део европског континента. Аутор заступа тезу да се примена тзв. регионалног приступа у виду јачања односа са земљама Средње и Источне Европе може сматрати пробојем кинеске спољне политике у овом делу света. Оквир за сарадњу „16+1” је уобличаван током претходне три године и може се рећи да, онолико колико је Кина поново открила земље Средње и Источне Европе, толико су и ове земље поново откриле једну нову и различиту Кину, те је дошло до међусобног зближавања условљеног заједничким интересима. Аутор оцењује да Оквир за сарадњу „16+1” не представља нити групу ни класичну међународну организацију због основних обележја, попут лабаве институционализације, партнерства заснованог на једнакости, свеобухватности сарадње и вишефункционалном аранжману. Аутор у закључку наглашава да, иако је као новина у међународним односима суочен са више изазова, Оквир за сарадњу „16+1” има добрих изгледа за будућност јер је заснован на постојању узајамне политичке воље за сарадњом и заједничких захтева за тешњим економским повезивањем.

Сажетак ▼

Рад анализира како јединствен тржишни потенцијал и географске предности Средње и Источне Европе, изграђени и планирани инфраструктурни пројекти и разнолики механизми сарадње између Кине и ове групе европских земаља, заједно постављају реалистичан темељ за успостављање Економског појаса Пута свиле. Кина има три могућа приступа у погледу изградње Економског појаса Пута свиле: модел развоја у етапама, модел развоја коридора и модел једнаког развоја Истока и Запада. Избор једног од три наведена приступа имаће значајних последица по начин на који би земље Средње и Источне Европе могле да формулишу будући однос са Кином. Кина се суочава са низом домаћих и спољних изазова. Због тога аутор у закључку препоручује примену приступа у оквиру којег би се прво решавала лакша питања од обостраног интереса, а потом се постепено радило на њиховом даљем унапређењу. Аутор сматра да кинеска влада у настојањима да убрза осмишљавање стратешког оквира за изградњу транспортног коридора ка земљама Средње и Источне Европе треба да поштује тржишне законе, нагласи водећу улогу предузећа и омогући да водећи пројекти буду основна покретачка снага читаве стратегије Економског појаса Пута свиле.

Сажетак ▼

Рад анализира како кинески пројекат Економског појаса Новог пута свиле може да представља изазов за недавно формирану Евроазијску економску унију, са Русијом као водећом снагом, и Северноамеричку и пацифичку трговинску мрежу, којом доминирају САД. Ауторка разматра како преклапање надлежности и утицаја ових регионалних економских групација погађа њихову комплементарност и конкурентност на светском тржишту и како утиче на ток међународних односа. Економски појас Новог пута свиле је кинески пројекат стварања јачих економских, саобраћајних, међуљудских и културних веза између Кине и земаља Централне Азије, али без Русије. Нови пут свиле обухватао би два трговинска пута - копнени и морски и пратио би трасу древног Пута свиле. Када пројекат Новог пута свиле, који повезује три континента, буде реализован донеће нове шансе за развој и нову будућност, како за Кину тако и за све државе дуж овог пута, укључујући и оне из југоисточне Европе. Ауторка закључује да би Економски појас Новог пута свиле могао да ублажи спорове западних и далекоисточних земаља у погледу превласти у Евроазији.

Сажетак ▼

Рад анализира у којој мери се разликују приступи самом пословању и специфичности рада кинеских и српских привредника, са тежиштем на структурним карактеристикама система управљања и посебним освртом на власничку структуру компанија. Циљ рада је да укаже на разлике у пословној пракси двеју земаља и допринесе отклањању евентуалних потешкоћа, имајући у виду најаву Владе Републике Србије да ће наредних година Кина имати великог удела у трансформацији наше привреде, као и закључке Самита премијера Кине и премијера земаља Источне и Централне Европе одржаног децембра 2014. у Београду. Српски и кинески привредници сарађују већ годинама уназад, па су већ уочене поједине потешкоће у сарадњи и реализацији пословних пројеката. Ауторка анализу усредсређује на фазну динамику процеса менаџмента и узима у обзир праксу пословања која је под директним утицајем културних вредности, а због тога примењује Хофстедеов модел културних димензија. Ауторка закључује да док сама менаџерска пракса у Србији и Кини има пуно сличности, разлике се појављују код пословне праксе услед снажног утицаја националних култура.

Сажетак ▼

Ауторка разматра да ли стратешко повезивање Кине и Русије може да створи довољну противтежу доминацији САД у послехладноратовским међународним односима и да помогне позиционирању Пекинга као глобалне силе у успону. Спољнополитичко приближавање Русије и Кине је од фазе политичких изјава и декларација постепено током прве деценије двадесет првог века прерасло у стратешко партнерство засновано на Уговору о добросуседству, пријатељству и сарадњи од 2001. године. Чланак анализира могуће импликације уговора као оквира успостављеног партнерства и потврду његове вредности налази у повећању вредности трговинске размене и склапању тзв. гасних споразума, који треба да омогуће несметан извоз руског гаса на кинеско тржиште. Ауторка закључује да ће успех партнерства Кине и Русије у наредном периоду бити једнако условљен садржином политике САД у Азији и на Пацифику и способношћу двеју земаља да реше несугласице око различитих националних интереса у Средњој Азији.