Сажетак ▼

Рад анализира геополитичке и геостратешке импликације чињенице да су САД постале енергетски независне, за разлику од хронично енергетски зависне Западне Европе, те да због тога по први пут после више деценија трансатлантски партнери немају подударне циљеве политике енергетске безбедности. Глобална економска криза од 2008. године означава прекретницу у развоју западноевропских земаља. Поред опште деиндустријализације, презадужености, сталног раста броја незапослених, кризу додатно продубљује значајан степен хроничне енергетске зависности. Западноевропске земље, пре свега земље Европске уније, увеле су бројне административне мере као институционални одговор на растућу енергетску зависност и комбинују их са мерама штедње енергије (енергетска ефикасност), диверзификације извора (сигурност снадбевања) и улагањем у обновљиве изворе енергије (енергетска транзиција). Ауторка посебно наглашава да пред претећим загревањем (или хлађењем) планете, Западна Европа као велики заговорник смањења емисије угљен-диоксида остаје пасивно зависна од политике НАТО-а у домену одбране и нове геополитичке динамике повезане са енергетском зависношћу посматраном у функцији осигурања постојаног привредног раста.

Сажетак ▼

Рад анализира како брз техничко-технолошки напредак може да олакша проналажење и искоришћавање алтернативних извора енергије у свемирском простору и у исто време подстакне постојеће и отвори нове дугорочне сукобе око превласти у комерцијализацији космичких ресурса. Аутор посебну пажњу посвећује разматрању одрживости актуелних и планираних пројеката најважнијих земаља чланица престижног клуба „свемирских нација” – САД-а, Јапана, Русије и Европске уније. Раст потражње за будућим сигурним снабдевањем енергентима подстакао је технолошки напредне државе да интензивније истраже могућности лоцирања алтернативних извора енергије у астро-простору, јер је утврђено да он обилује енергетским потенцијалима и да би се, уз одговарајуће унапређење свемирске технологије, у догледној будућности астроресурси могли искористити као алтернатива или бар допуна постојећој ресурсној бази. Аутор указује да све веће и видљивије амбиције Кине, Индије и донекле Ирана у погледу освајања свемирске технологије, стварају потенцијална чворишта нових геополитичких и геоекономских сукоба у међународним односима. Аутор закључује да ће свемир као значајан алтернативни извор ресурса и енергетске безбедности у наредној деценији пре постати ново поприште остваривања стратешких интереса најмоћнијих држава, него заједничка баштина човечанства доступна свим нацијама.

Сажетак ▼

У раду се разматра ефикасност политика Европске уније у области азила, миграција и контроле спољних граница (АМиКГ) у суочавању са кризом на Блиском истоку и у Северној Африци. Полазна претпоставка аутора је да је Европска унија у раздобљу након Арапског пролећа примењивала ексклузивну стратегију АМиКГ, чији су главни приоритети били смањење имиграционог притиска и спречавање илегалног уласка у државе чланице. Идентификована су два основна механизма за остварење ове стратегије: рестриктивни режим контроле спољних граница и аранжмани преноса управе и надзора над спољним границама са Уније на земље које су за мигранте транзитне. Аутор наглашава да развој ексклузивне миграционе стратегије није био праћен одговарајућим модификацијама у инклузивним аспектима политике АМиКГ, односно да није дошло до превентивног јачања прихватних и интегративних механизама националних система азила држава чланица. Анализа података о наглом порасту броја илегалних миграната након 2014. године указује да је ексклузивна миграциона стратегија доживела неуспех и да је нерегулисаност имиграционих токова проузроковала колапс националних система азила у ЕУ. Аутор закључује да у околностима дисфункционалне контроле спољних граница и непотпуне интегрисаности политика АМиКГ, Европска унија није способна да се носи са масовним приливом становништва.

Сажетак ▼

Рад анализира какав је постојећи положај Западног Балкана у контексту савремених европских трендова и збивања. Аутор европске и евроатлантске интеграције сматра одређеним видом покушаја да се читав регион Западног Балкана са евидентне европске периферије „премести” у позицију полупериферије. Тежиште анализе је на бројним проблемима попут сталне ревитализације локалних етнонационализама, структурне економске кризе, високог нивоа присуства организованог криминала и корупције. Аутор наглашава да нису успели досадашњи бројни покушаји најутицајнијих фактора међународне заједнице – најпре САД-а и Европске уније – да се промовише побољшање односа између новонасталих држава и да се успостави својеврстан регионални идентитет. Аутор заступа тезу да је креирање антагонизујућих идентитета држава и нација Западног Балкана током распада бивше југословенске федерације главна препрека стварању заједничког идентитета. Аутор закључује да, имајући у виду трендове новог снажења етнонационализма и одређених форми екстремизма и радикализма, „премештање” Западног Балкана са европске периферије на полупериферију неће бити краткорочно, нити лако, што потврђују бројни унутрашњи проблеми и проблеми у билатералним односима.

Сажетак ▼

Рад разматра настанак Конференције о безбедности и сарадњи у Европи (КЕБС) као значајног међународног преговарачког процеса из времена биполарног света, а потом анализира динамику институционалних промена у периоду након окончања Хладног рата, када је КЕБС прерастао у Организацију о безбедности и сарадњи у Европи (ОЕБС). Као активни чинилац процеса детанта или попуштања затегнутости између СССР-а и САД-а, КЕБС је био форум из којег су потицале све иницијативе везане за превазилажење безбедносних проблема у европским односима и на коме су дефинисане форме и начини за успостављање међудржавне сарадње. Аутор пружа преглед како је међународна сарадња заснована на тзв. три корпе садржане у Завршном акту из Хелсинкија постепено прерасла у праву паневропску организацију са улогом да чува недељиви безбедносни простор од Ванкувера до Владивостока. Аутор закључује да ће улога ОЕБС-а временом стагнирати, односно да ОЕБС неће бити у могућности да задржи до сада стечену позицију у евроатлантским и евроазијским пословима као свеобухватни преговарачко-консултативни механизам и начелну платформу за регионалну безбедност и сарадњу.

Сажетак ▼

Рад разматра како се продубљивање глобалне економске кризе одражава на светске финансијске токове и функционисање међународних финансијских институција, са посебним фокусом на питања да ли је са падом евра почео глобални валутни рат и да ли се ствара својеврсна банкарска завера на светском тржишту злата. Дугорочна финансијска криза ставља захтеве за одлучујуће реформске потезе у функционисању и структури ММФ-а, Светске банке и других глобалних и регионалних финансијских институција. Кина постаје све издашнији зајмодавац, у крајњој инстанци за велики број финансијски осиромашених држава, нудећи им из геополитичких разлога све значајнију подршку у јуанима. Кина и Русија се у домену економског развоја јако допуњују: делокруг сарадње је јако широк а постоји снажан потенцијал за успостављање друге светске валуте, чиме би се потиснуо долар као доминантна валута у светским робним и финансијским трансакцијама. Аутори закључују да се борба за повећање конкурентности националне државе, на штету других, наставља и у ери најдубље светске финансијске кризе.