Сажетак ▼

Предмет чланка је разматрање могућности испуњења критеријума које је Турска себи поставила како би постала макро-регионална сила до 2023. године. Аутор анализира варијабилне делове Давутоглуове једначине моћи и резултате „политике нула проблема са суседима” као кључних предуслова за постизање положаја Турске као једног од полова моћи. Представљање стања развоја војне индустрије, развоја техолошке инфраструктуре и привреде омогућиће аутору да утврди ограниченост напретка и пропаст остварења жељених циљева. Након година успеха у различитим областима водећа АКП партија данас је суочена са унутрашњим и спољним сукобима. Аутор закључује да Турска неће успети да оствари декларисане стратешке циљеве спољне политике садржане у Визији за 2023. годину због низа неуспеха у унутрашњој, спољној и економској политици.

Сажетак ▼

Рад даје критичку анализу дела литературе о односима САД-а и Турске са циљем да домаћој академској јавности понуди дубљи увид у актуелну турску спољну политику и тако пружи смернице за даље истраживање. Упркос великој геополитичкој важности америчко-турских билатералних односа, као и мултилатералних облика сарадње у којима обе земље учествују, мали број аутора изван САД-а и Турске директно проучава ову тему. Како обе државе заузимају значајно место на међународној сцени, та чињеница се може схватити као својеврсна академска нелогичност. Нарочито уколико се у обзир узме велики број држава које су се, након усвајања Давутоглуове спољнополитичке доктрине, нашле у јачој међународној интеракцији са Турском. Аутор је анализом обухватио тридесет и пет стручних и академских радова, а њих је ради лакше прегледности класификовао у складу са три критеријума – временским оквиром рада, ставом аутора према датом проблему и теоријским приступом у изучавању проблема. Анализа одабране литературе показала је како се истраживачки фокус током протекле деценије померао са природе односа две државе на објашњење природе новонасталих проблема, као и да је став аутора према перспективама америчко-турских односа у великој мери детерминисан актуелним следом догађаја. Аутор закључује да се реалистички и конструктивистички приступ снажно препоручују као најподеснији теоријски оквир за даља истраживања савремених америчко-турских односа.

Сажетак ▼

Савремени исламски, верски фанатизам и тероризам је у сталном порасту упркос супротстављању међународне заједнице и мерама које се предузимају ради његовог сузбијања. У данашњем веома комплексном и по много чему специфичном стадијуму развоја друштва, настала је карактеристична терористичка творевина – Исламска држава, која је доживела такав успон да је постала најјача, најбројнија и најбогатија терористичка организација на свету. Због своје идеологије и циљева, бруталности и насиља које спроводи, Исламска држава генерише огромну претњу регионалној и глобалној безбедности. До пре једне деценије овакав епилог експанзије исламског екстремизма и тероризма готово да је био незамислив. Због тога аутор и кроз сам наслов рада покушава да укаже на сву контроверзност и замршеност глобалних исламистичких трендова, повезивања радикалних фундаментализама, држава у којима домирају муслиманска популација и исламска религија, и тероризма који је изнад свега продукт јачања радикалног исламског учења – вахабизма.

Сажетак ▼

Рад анализира примену института процене прекограничног утицаја на животну средину у конкретној реалности међународних односа. Аутор полази од најновије пресуде у области животне средине пред Међународним судом правде у спору између Костарике и Никарагве у којој су садржина, правни статус и начин примене овог института фигурирали као главне тачке спорења. Након разматрања климатских и еколошких чинилаца који доводе до затегнуте политичке ситуације у овом региону, аутор се усредсређује на институт процене прекограничног утицаја на животну средину у општем међународном праву кроз преглед теоријских ставова истакнутих аутора, уговорне нормативе и међународне правосудне праксе. Посебан одељак посвећује се примени овог института у грани међународног права која уређује коришћење међународних водотокова, јер је окосница спора између Костарике и Никарагве начин коришћења заједничке реке Сан Хуан и њеног ширег екосистемског подручја. Анализа обухвата тумачење овог института у диспозитиву пресуде у спору између Костарике и Никарагве и аргументе Суда који представљају нова схватања елемената овог института или појашњавају претходне недоумице у погледу начина тумачења. Аутор указује и на пропусте Суда да искористи прилику да додатно утврди начин примене овог института у случајевима ванредног стања на територији државе која је носилац обавезе његове примене. У закључку се утврђује да је пресуда у анализираном спору потврдила етаблиран статус процене прекограничног утицаја као опште важеће норме међународног права, али да је на будућем развоју праксе да утврди тачан садржај процедуре њеног извођења.

Сажетак ▼

Рад анализира употребу мапа као доказа у пракси Међународног суда правде на примеру судског спора између Никарагве и Костарике у коме је пресуда донета децембра 2015. године. Аутор је анализом обухватио и целу јуриспруденцију Међународног суда правде и на период пре његовог настанка и на случајеве који је од непосредног утицаја на праксу Међународног суда правде. Кроз анализу праксе Међународног суда правде у пресудама, аутор истиче елемент који пресудно утиче на то да ли ће мапа бити прихваћена као непосредан доказ – реч је о сагласности странака у спору, односно чињеница да ли је мапа одраз воље државе. Аутор закључује да особине географске карте као картографског средства попут фокусираности, квалитета израде и доследности немају утицај на прихватање мапе као непосредног доказа, већ искључиво на то да ли ће географска карта бити прихваћена као посредан доказ.

Сажетак ▼

Рад анализира примену концепта меке моћи у савременим међународним односима на примеру спровођења спољне политике Руске Федерације на почетку XXI века. Аутор полази од претпоставке да Влада у Москви користи широк спектар инструмената меке моћи и то доказује на студији случаја комбиноване употребе тврде и меке моћи током ангажовања у Сирији. Анализа обухвата и актуелно руско спољнополитичко деловање на примеру Србије и наглашава да Руска Федерација не уочава у довољној мери погодност наше земље за увећање утицаја посредством софистициране употребе меке моћи. Аутор закључује да Руска Федерација до сада није у спровођењу спољне политике користила пун потенцијал сопствених извора меке моћи, већ се може рећи да употреба меке моћи није софистицирана и оптимална – осим у медијској сфери.