Сажетак ▼

Глобализација као друштвени концепт који се темељи на принципу универзализма најавила је почетак новог времена и зачетак једног модела међународног друштва који ће значити својеврстан крај историјских циклуса. Оптимистичка вера у прогрес била је једна од носећих идеја тог концепта, па је глобализација постала један од најпопуларнијих концепата глобалног друштва. Међутим, глобализација се показала као концепт који је у највећој мери изневерио најављивана обећања. Карактер и динамика односа у савременој међународној политици, недвосмислено потврђују да глобализација „не ради”, да јењава њена снага и да је све мање кредибилан концепт уређења савременог светског друштва. Глобални финансијски колапс који је погодио свет 2008. године представља најуверљивији показатељ да је већи део глобализације дискредитован, а вера у уједињено човечанство је све мање пожељан концепт. Свет са глобализацијом није постао један од најбољих од свих могућих светова, како је најављивано. Мноштво света нашло се на социјалном, економском и политичком беспућу. Показало се да су управо процеси успостављања светског друштва које би се заснивало на либералним и демократским квалитетима увелико утицали на радикалну десоцијализацију простора широм савременог света и драматичан пораст небезбедности. Снажне мањкавости глобалног светског поретка интензивирали су бројне политичке, социјалне и верске дезинтегративне процесе, па се испоставило да је била погрешна најава да је са глобализацијом отпочела ера међународног приближавања. Истовремено, све израженија међузависност савремених друштава, заснована на остварењима технолошких домета постиндустријског друштва, проширили су спектар питања која подразумевају глобални приступ.

Сажетак ▼

Научна и стручна јавност, али и политички субјекти, како на националном тако и на међународном плану, имају јединствен став да организовани криминал данас представља једну од најозбиљнијих безбедносних претњи. Међутим, таква сагласност не постоји у погледу појмовног одређивања, идентификовања, размера и избора метода за супротстављање организованом криминалу. У првом делу рада представљени су основни трендови у појмовном дефинисању организованог криминала, друштвени и политички контекст употребе овог појма и актери који су допринели да он постане један од главних концепата савремене научне и стручне дискусије о криминалу. Други део рада указује на динамику развоја организованог криминала као безбедносне претње на подручју Европе, а последњи део приказује и анализира развој организованог криминала у Србији и однос научне и стручне јавности, политичких субјеката и државних органа и институција према овом феномену.

Сажетак ▼

Друга половина XX века у међународним односима остаће забележена у историји као период највеће либерализације у сфери међународних економских односа. Многи фактори су погодовали овој чињеници. Пре свега, покушај да се отклоне околности које су у корену узрока претходних великих светских ратова. Са либерализацијом трговинских процеса паралелно се одвијао и процес раста јавног дуга који значајно ограничава активности државних институција. Због недостатка средстава у буџету, државе су приморане да се задужују и плаћају значајна средства на име камата. Посебно су у тешком положају земље у развоју које трпе разна условљавања и приморане су да прихватају неповољне аранжмане како би њихов систем уопште функционисао. Последице описане ситуације трпе грађани, пре свега, због недостатка средстава за финансирање рада јавног сектора. Здравствени систем, образовање и државна управа због разних рестрикција имају хронични дефицит и нису у стању да испрате потребе локалног становништва. Дисфункционалност националних институција представља безбедносни проблем пар еxцелленце.

Сажетак ▼

Организовани криминал као негативна појава у друштву је свакако проблем државе и њених служби. За ефикасно супротстављање организованом криминалу основни предуслов је познавање услова или околности који доприносе његовом постојању и деловању. Зато је врло значајно одредити најважније криминогене факторе који поспешују организовану криминалну делатност на просторима одређене државе. У раду, поред општих разматрања о појму и превенцији, посебна пажња је указана на факторе који могу различито утицати на испољавање организованог криминала. Наведени фактори и представљају солидну основу за даљу операционализацију у циљу утврђивања могућности испољавања организованог криминала. Њихово ваљано утврђивање је од посебног значаја јер имају широку употребу, а првенствено у превентивном супротстављању организованом криминалу. Међутим, динамика и прилагодљивост организованог криминала друштвеним променама захтева стално праћење и иновирање постојећих фактора, у циљу објективније спознаје утицаја на испољавање и деловање организованог криминала.

Сажетак ▼

Рад разматра питање здравља (заразних болести, ХИВ/АИДС, биотероризма) са становишта националне и међународне безбедности, као и са становишта савремених претњи безбедности. Ауторка покушава да утврди зашто је значајно сагледати здравље кроз призму безбедности и како су поједине земље ово питање регулисале стратешким документима из области безбедности. Уједно, ауторка анализира стање јавног здравља у Републици Србији које је знатно деградирано након догађаја који су обележили последњу деценију XX века и указује да се много више напора мора предузети у правцу секуритизације здравља, и институционалног посматрања јавног здравља кроз призму безбедности. У супротном, ауторка закључује, Србија се у будућности може суочити са озбиљним недостатком капацитета за превенцију, сузбијање и санацију пандемија и других здравствених претњи и последица које ове претње могу оставити по националну безбедност државе.

Сажетак ▼

У измењеној глобалној безбедносној архитектури савременог света заразне болести препознају се као један од водећих безбедносних ризика, управо због димензија могућих последица које могу проузроковати, о чему сведоче епидемије које су у прошлости мењале историју човечанства (куга, вариола, шпански грип), као и последице које су са собом оставили епидемија Еболе или сида као интерпланетарна куга новог доба. Миграције становништва и климатске промене представљају ризик за појаву нових или повећање инциденце постојећих заразних болести. Злоупотреба микроорганизама и њихових продуката у терористичке сврхе-биотероризам, данас представља велики безбедносни ризик и реалну опасност, посебно због могућности злоупотребе генетичког инжењеринга и биотехнологије. Зато је важно оспособити ресурсе на националном и међународном нивоу за адекватан одговор на појаву епидемија, превенцију и реаговање у случају биотерористичког акта.

Сажетак ▼

Развој савремене технологије, који је допринео значајном порасту квалитета живота, донео је и бројне тешкоће које је тешко поуздано предвиђати и елиминисати. Глобалну техногену опасност, која не познаје државне границе, треба схватити као изазов и позив свим националним и међународним институцијама да заједнички консолидују решења којима ће се обезбедити сигурност становништва, објеката, па и планете у целини. Нова руска решења у примени аутоматизованог мониторинга, упозоравања и управљања у кризним ситуацијама, могу бити један од доприноса заједничким напорима на решавању ових проблема. Суштина руског модела састоји се у проналажењу могућности да се досадашњи, углавном административно-нормативни систем који је превасходно зависио од квалитета и воље „људског фактора’’, замени поузданим програмско-техничким решењима која ће функционисати независно од расположења па и способности људи.

Сажетак ▼

Ризици од масовних несрећа се свакодневно увећавају као и могуће последице по здравље људи, материјална добра и функционисање заједнице, тако да се пред државом поставља императив координиране активности за смањење ризика и последица у евентуалним ванредним ситуацијама. Циљ овог рада је да прикаже ниво спремности здравственог система Црне Горе за реаговање у ванредним околностима које директно угрожавају животе и здравље људи на бази анализе реакције система у догађајима праћеним великим бројем жртава, повређених и оболелих. Уочене су позитивне реакције, али и слабости које указују да се Национална стратегија за ванредне ситуације мора унапредити, као и да здравствени систем мора бити спреман на промптан одговор у ванредним ситуацијама. Зато мора деловати превентивно, јачати се и унапређивати кадровски, опремом, инфраструктуром, континуираном едукацијом. Важно је и дефинисати ризике, планове одговора и спремност прилагођавања новонасталој ситуацији.