Сажетак ▼

Еуропа се тијеком 2015. године суочила с миграцијском кризом која је била посљедица врхунца вишегодишњих миграцијских кретања из Африке и Азије, примарно, према државама чланицама ЕУ. Уз раније незабиљежену бројност миграната, специфичност миграцијских кретања 2015. било је пребацивање тежишта кретања миграната на тзв. Балкански мигрантски правац. Таква динамика и смјер кретања суочили су ЕУ и транзитне државе југоисточне и средње Еуропе с изазовом тражења одрживих рјешења у управљању кризом. У раду се анализирају фактори који су потакнули снажан раст кретања миграната према државама ЕУ, примарно Њемачкој те фактори који су усмјеравали то мигрантско кретање на Балкански правац који се протеже од Грчке према Аустрији и другим западноеуропским државама. У раду се анализирају разлози за ђеловање држава захваћених кризом, а које су се кретале у простору од хуманитарног приступа кризи па до приклањања секуритизацији. Аутори уочавају како је приступ најчешће био детерминиран унутарње и вањско-политичким интересима поједине државе, а одрживост приступа у директној корелацији са спремношчу одредишних држава за пријем миграната. Анализа показује како је одрживо рјешење само оно које полази од фактора који ђелују на миграцијска кретања. То се подједнако односи на миграцијске политике емитивних, одредишних и транзитних миграцијских држава.

Сажетак ▼

У свету који се брзо мења процес глобализације намеће дугорочан задатак: како одржати или преуредити постојећи светски (не)ред. Циљ овога рада је да укаже на појаву климатских избеглица у контексту проблема избеглица уопште. Заједнички именитељ свих избеглица је опасност да се наруше односи и постепено ослаби сарадња међу државама. Аутор ставља акценат на позитивну улогу избеглица у јачању и ревалоризацији мултикултурализма у постојећим друштвима и државама, као и на њихов допринос континуираном процесу глобализације. Рад такође има за циљ да укаже на одсуство потпуне надлежности међународних организација као центара доношења одлука. Важно питање и, у исто време, акутан проблем је како сачувати друштва и државе, укључујући и Србију, као историјски исход појаве климатских избеглица које највише прете да наруше њихову социјалну структуру.

Сажетак ▼

У раду се из теоријске перспективе историјског институционализма истражује да ли је немачка Влада у већој мери ограничена својим чланством у зони евра, него што то уобичајене анализе о њеној доминацији предочавају. Ауторка заступа став да наведено ограничење нарочито долази до изражаја када се у разматрање узме однос ове економски најјаче чланице Европске уније и све моћније Европске централне банке. Немачка је током формативне фазе Економске и монетарне уније инсистирала да се у Оснивачки акт укључе претпоставке најшире независности за Европску централну банку. Притом, (пре)видела је могућност да ће Европска централна банка у критичном тренутку економске кризе, додељену аутономију искористити да учини оно што сматра најбољим за Еврозону као целину, а за шта ће се испоставити да је супротно интересима најјаче економије блока. Ауторка анализом одабраних антикризних мера скреће пажњу на способност прилагођавања институционалног система који подупире заједничку валуту на екстерне шокове, укључујући и начине на које наднационалне технократске институције шире своје надлежности. Ауторка закључује да је, као крајњи резултат, криза подстакла вишеслојне процесе институционалног прилагођавања и усложњавања који воде постепеној и недовољно транспарентној централизацији одлучивања у Еврозони.

Сажетак ▼

Рад анализира структурна обележја финландизације као једног од модела неутралности малих држава у сукобима великих сила. Аутор из карактеристика неутралности Финске за време Хладног рата изводи дефиниционе елементе финландизације и утврђује услове неопходне за њену изводљивост. Утврђују се и разлике између финландизације и других модела неутралности малих држава („тампон” држава и „сива зона”), а сам модел доводи у везу са неколико дихотомних подела неутралности (неутралност у рату и миру, војна и политичка, трајна и ад хоц, гарантована и једнострана, де јуре и де фацто, активна и пасивна). Поред Финске, тестирано је и неколико помоћних примера: Југославија уочи Другог светског рата, Данска и Шведска за време истог рата, те савремени Азербејџан, Узбекистан и Србија. Закључак је да успешан пример неутралности хладноратовске Финске пружа добре лекције за спољну политику сваке мале државе која се нађе у сфери утицаја велике силе с којом има сукоб националних интереса.

Сажетак ▼

У теорији и пракси међународног права дуго је присутна расправа о способности утицаја одлука међународних организација на процес стварања међународног права. Неспорно је да одлуке међународних организација заузимају све значајније место, али су дебате о правностваралачкој улози ових организација у савременом међународном праву још увек живе. Сагласности нема, а свакако да најшире расправе изазивају одлуке донете у међународној организацији универзалног карактера – Уједињеним нацијама. Кључни задатак нашег истраживања биће да анализом праксе доношења одлука у оквиру Уједињених нација и укрштањем различитих аргумената међународноправних школа мишљења, утврдимо утицај који ова организација има на стварање правила међународног права. Такође, настојаћемо да истражимо да ли одлуке донете у оквиру међународних организација носе са собом нешто више од „моралне и политичке снаге”, али и да проверимо домете тзв. меког права (soft law).

Сажетак ▼

Идеје о демократском (сепаратном) миру из времена просветитељства детаљније су теоријски разрађене током осамдесетих година двадесетог века и спроведен је велики број квантитативних емпиријских проучавања теорије демократског мира. У већини академских радова у обзир је узиман врло широк временски опсег испитивања, што је имплицирало неуједначену методолошку обраду доступних података из различитих периода и тиме смањивало валидност коначних налаза. Тумачење налаза и основних поставки на којима је теорија базирана такође представљају значајан проблем око којег још увек нема консензуса. Циљ рада је квантитативно испитивање експланаторног потенцијала теорије у савременом систему међународних односа. Аутор је укрштањем података о интензитету сукоба, базе Хајделбершког Института за међународне сукобе и степену демократичности држава (Политy4) анализирао основну тезу теорије демократског мира да демократске државе међусобно ступају у сукобе. Испитивање је обухватило 1985 регистрованих конфликата у периоду од 2010. до 2014. године. Аутор закључује да су полазне претпоставке основане, али да претпоставка да демократске државе међусобно не ратују, рестриктивно тумачено, није потврђена.