Сажетак ▼

Рад анализира део активности усмерених на примену Глобалне стратегије Европске уније у оквиру настојања да се истраживање и развој у области одбрамбених технологија дубље интегришу кроз Акциони план европске одбране усвојен новембра 2016. године. Аутор разматра здружени ефекат разнородних безбедносних изазова пред којима се Европска унија налази и перцепције смањеног и неадекватног утрошка одбрамбених буџета претходних година, а потом сагледава политички оквир тих изазова и поједине покушаје Брисела да на њих одговори. Аутор заступа тезу да нова Глобална стратегија Европске уније у себи садржи и тежњу ка рационалнијем развоју војне индустрије зарад чега је успостављен Европски фонд за одбрану у склопу Акционог плана европске одбране. Нови институционални оквир и очекивано финансирање би требало да послуже као подстицај државама чланицама Уније да учине конкретније кораке ка интегрисању националних одбрамбених структура.

Сажетак ▼

Рад има за циљ да прикаже развој сарадње Северноатлантске алијансе (НАТО) са земљама које су, географски посматрано, знатно удаљене од евроатлантске области и нису укључене у већ постојеће мултилатералне програме западног војног савеза. Аутор анализу фокусира на хронологији, модалитетима и квалитету као одабраним обележјима сарадње НАТО‐а са Јапаном, Јужном Корејом, Монголијом, Аустралијом, Новим Зеландом, Авганистаном, Пакистаном и Ираком. Реч је о земљама које су у званичној терминологији Северноатлантске алијансе означене као глобални партнери (партнерс ацросс тхе глобе). Аутор настоји да докаже тезу да је мисија ИСАФ у Авганистану ,,место рођења” глобалних партнера, односно да је учешће појединих земаља (Јапана, Аустралије, Новог Зеланда, Јужне Кореје) у тој мисији допринело успостављању тзв. глобалних партнерстава. Аутор је све глобалне партнере НАТО‐а поделио на ,,реалне” и ,,фиктивне” у зависности од тога колики је заиста њихов допринос мисијама Алијансе. Аутор је све глобалне партнере НАТО‐а поделио на ,,реалне” и ,,фиктивне” у зависности од тога колики је заиста њихов допринос мисијама Алијансе. Аутор закључује да за „реалне” партнере није тренутно изгледно чланство у Алијанси, мада у случају заоштравања противречности у азијско‐пацифичком региону ни ту опцију не би требало сасвим искључити.

Сажетак ▼

Рад анализира обележја и динамику употребе поморских снага НАТО‐а као средства за постизање циљева операција у војним интервенцијама и реакцијама на кризе у Средоземљу у послехладноратовском периоду. Употреба поморских снага на глобалном плану је све чешћа, па је тако више од 80 одсто војних интервенција и локалних ратова вођено са мора и преко мора. Аутор полази од претпоставке да је НАТО као својеврстан поморски савез у периоду после Хладног рата почео претежно да се ослања на употребу поморских снага ради остварења дугорочних стратегијских интереса. Анализа је усредсређена на развој и унапређење активне поморске компоненте НАТО‐а у Средоземљу као региону од изузетног значаја за безбедност, стабилност и просперитет свих чланица Алијансе. НАТО је за ефикасну заштиту својих интереса на морима и океанима развио и сталне поморске снаге састављене од ратних бродова држава чланица, а у Средоземљу је спровео више поморских операција кључно утичући на догађаје на копну. Аутор закључује да је НАТО интензивирао употребу поморских снага у Средоземљу у посматраном периоду и да су оне представљале врло ефикасно средство утицаја овог политичко‐војног савеза на средоземне државе.

Сажетак ▼

Рад разматра концептуализацију међународног кривичног дела агресије, чија актуелност у пракси међународног судовања може оживети већ током 2017. године услед могућности да стални Међународни кривични суд постане надлежан за овај злочин. Све су чешће критике које оспоравају могућност Међународног кривичног суда да се ваљано бави овим злочином пре свега због његовог политичког карактера и негативних последица које би кривични поступци могли да имају по сувереност држава и њихових високих званичника. Аутор износи аргументе у прилог критике оваквих ставова и показује да природа злочина агресије није нимало различита од осталих међународних злочина који не трпе исте критике. Очигледно је да се потцењује значај историјског достигнућа које ће будући кривични поступци представљати за напредак кривичног права и стабилност међународне заједнице. Аутор закључује како, и поред бројних проблема који је прате, концепција злочина агресије из Статута Међународног кривичног суда може да допринесе генералној превенцији незаконите употребе силе и смањењу некажњивости за „злочин над злочинима”.

Сажетак ▼

Рад анализира обележја важећег међународног правног оквира у погледу заштите животне средине у оружаним сукобима. Аутор фокусира анализу на решења из Конвенције о забрани војне или било које друге непријатељске употребе техника које мењају животну средину (ЕНМОД конвенција) и из Протокола И уз Женевске конвенције као прва међународна документа у којима је изричито унета одредба о заштити животне средине у оружаним сукобима. Аутор упоређује решења из та два међународна инструмента са садржином члана 8 Статута међународног кривичног суда (Римски статут) полазећи од хипотезе да решење из Римског статута представља корак уназад у заштити животне средине у оружаним сукобима у односу на решење из Протокола И. Полазна претпоставка је тестирана применом правно догматског метода и на изабраним примерима заштите животне средине у оружаним сукобима из досадашње праксе међународних односа и судовања међународних судова и трибунала. Аутор закључује да бројни проблеми отежавају делотворну примену међународноправних инструмената заштите животне средине у оружаним сукобима и даје де леге ференда предлоге за измену постојећих решења.

Сажетак ▼

Рад разматра домете досадашње политике условљавања Европске уније у односу на Русију и источне суседе кроз анализу спровођења постојећих билатералних и мултилатералних уговорних односа. Ауторка заступа претпоставку да политика Европске уније према источним суседима данас, далеко више него раније, представља мешавину спољног интервенисања, економских интереса, концепта мира, безбедности, захтева за поштовањем европских вредности, ослоњену на класичне инструменте спољне политике и инструменте политике проширења и условљавања. У средишту анализе налази се два питања: 1) у којој мери су постојећи инструменти прилагођени деловању Европске уније у најближем суседству, реалним (гео)политичким кретањима и интересима Европске уније и различитих актера у региону; 2) у којој мери је спољна политика Руске Федерације према земљама источног партнерства узета у обзир приликом дефинисања односа са земљама Источног партнерства и успостављања инструмената суседске политике. Ауторка закључује да условљена сарадња опстаје у оквирима политике проширења и да јој је битна компонента изглед чланства у Европској унији, док за источне суседе има изразито ограничен домет, а неретко је праћена негативним последицама по стабилност, мир и безбедност.