Сажетак ▼

Рад разматра кључне расправе у савременим међународним односима и критички представља и оцењује увиде теоретичара у њихову садржину, систематизујући их у аналитичком оквиру заснованом на Вентовом онтолошком заокрету, инспирисаном Розенауовом реконцептуализацијом промене у светској политици након завршетка Хладног рата. Свест о сложености оваквог задатка је присутна, но поменути оквир би, ако ништа друго, требало да понуди читаоцу својеврсну мапу која олакшава сналажење у наизглед непрегледном и замршеном свету теорије међународних односа, њених трајних спорења и нових истраживачких тема. Аутор је посебну пажњу посветио карактеризацији дисциплине у стању „теоријског мира”, односно значењима и импликацијама данас преовлађујућег теоријског плурализма и еклектицизма у међународним односима. Аутор оставља закључак отвореним будући да није могуће поуздано предвидети на који начин ће научна заједница одговорити на ове перспективе, било да се крене путем продорнијег дијалога у раном добу теоријског плурализма, или да се више ради на „критичком решавању проблема” које свакодневно испоставља турбулентна светска политика.

Сажетак ▼

Рад разматра теорију реализма у међународним односима у контексту методологије научно‐истраживачких програма (Methodology of Scientific Research Programs – MSRP) Имреа Лакатоша. Аутор одређује појам реализма у међународним односима и излаже основе Лакатошеве аналитичке матрице, те представља и критички анализира релевантне налазе неколицине аутора који су о овом питању водили плодну дебату са становишта филозофије науке – Џона Васкеза, Кенета Волца, Стивена Волта, Томаса Кристенсена и Џека Снајдера, Колина и Миријам Фендијус Елман, Рендала Швелера и Вилијама Волфорта. Анализа је фокусирана на две основне линије спорења: о томе да ли се Лакатошева методологија приликом евалуирања реалистичке теорије користи на адекватан начин, те да ли је она уопште подесно средство за предузимање оваквог метатеоријског подухвата. У закључном делу чланка аутор заступа тезу о одрживости реалистичког истраживачког програма, уз ограничене домете примене Лакатошеве методологије у области науке о међународним односима.

Сажетак ▼

Аутор се бави неокласичним реализмом, правцем насталим у оквиру реалистичке школе мишљења о међународним односима деведесетих година прошлог века. Циљ рада је да се кроз разматрање настанка и развоја правца у току те деценије и касније у 21. веку покаже да је он унапредио реалистичку школу мишљења и тако одговорио изазову који је за ову представљао завршетак Хладног рата. Ово унапређење састоји се у интеграцији системског нивоа анализе, на коме инсистира неореализам, са јединичним нивоом, од кога полазе класични реализам и друге школе мишљења о међународним односима. Аутор илуструје примену неокласичног реализма на проучавање међународних тема релевантних за 21. век кроз примере неколико значајних наслова који припадају правцу, али и навођењем сопствене примене правца.

Сажетак ▼

Аутори анализирају неолиберални институционализам као четврту фазу развоја теорије либералног институционализма и показују да се, за разлику од претходних, у овој фази теоретичари фокусирају на међународне институције као самосталне актере у међународним односима, које нису само средства држава за остваривање националних интереса, већ својим деловањем утичу и на унутрашњу политику у државама. У крајњој линији, то води ка усмеравању међународних односа мимо реалистичког „принципа самопомоћи” као опредељујућег у понашању држава. Други проблем који се налази у средишту пажње анализе неолиберализма на почетку 21. века су преовлађујућа становишта теоретичара о феномену глобалног управљања. Државе су услед глобалног управљања често принуђене да делују и мимо својих партикуларних интереса, дајући предност решавању проблема кроз међународне институције. Иако међународна политика остаје државоцентрична, на превазилажење анархије кроз глобално управљање и утврђивање правила игре у појединим областима живота већи утицај имају невладине организације и мултинационалне корпорације. За неолиберални институционализам ово је својеврстан изазов. У зависности од објашњења која ће уследити зависи и како ће се четрвта фаза развоја либерално институционалистичке теорије наставити.

Сажетак ▼

Велике дебате представљају важну фазу у развоју науке о међународним односима. Међутим „егзактност” њихове хронологије и садржаја и прецизно одређење актера и расплета, упитно је по више основа. Стога се ослањањем на бројне, често међусобно контрадикторне интерпретације исхода Великих дебата мало тога може рећи о тренутном стању поменутог теоријског дијалога. Мада се највише говори о напуштању идеје макро теорије и плуралистичком затишју у коме у миру обитавају теорије средњег обима, нема одговора на питање ко је заиста победио у окршају тзв. великих теорија, односно која теоријска парадигма данас има највећи утицај унутар дисциплинарног поља. Водећи се идејом рефлексивности теорија међународних односа и праксе спољне политике, аутор одбацује ограничења мyтхос‐а дисциплине (у чијем средишту се налази мит о Великим дебатама) и окреће се анализи међународног политичког праxис‐а као инструменту идентификације поменутог утицаја. У средишту анализе налазе се спољнополитички принципи САД, које аутор посматра у стогодишњем временском интервалу, посебно акцентујући доктрину вилсонијанизма и принципе спољне политике које заговара актуелни амерички председник Доналд Трамп. Сучељавајући вилсонијанизам и трампизам аутор нуди своје виђење тренутног стања парадигматског „окршаја” у теорији и пракси међународних односа.

Сажетак ▼

Година када се обележава стогодишњица руске револуције представља прави моменат за разматрање савремених проблема и домета марксистичких теорија међународних односа. Циклично кретање глобалног капитализма у периоду од 1990. до 2017. године допринело је оживљавању интересовања за марксистичке тезе у новој потрази за начинима превазилажења капитализма. Рад анализира актуелна питања којима се марксистичка мисао међународних односа данас бави и то померање тежишта са односа Исток‐Запад на однос Север‐Југ, трансформацију функција државе сходно потребама транснационалног капитала, комбинацију употребе силе и сагласности у стварању хегемонистичког светског поретка, светску економску кризу и кризу еврозоне и примену мера штедње као одговор на наведене кризе, јачања антикапиталистичких и „антисистемских” покрета и политичких партија и њихову повезаност са државама попут Русије и земалја Латинске Америке. Ауторка наведена питања разматра са теоријског становишта неомарксизма и постмарксизма, те „новог марксизма” као новог тумачења дела Карла Маркса, првенствено до сада необрађених текстова и ставова везаних за ваневропско подручје. Ауторка закључује да се дијалектички материјализам изнова потврђује као неизоставно средство откривања стварних механизама функционисања савременог светског поретка.

Сажетак ▼

Рад анализира генезу постколонијализма у различитим (међусобно условљеним) облицима: на идејно‐хуманистичком, теоријском и на дисциплинарном нивоу. Контекстуализацијом рада првих аутора који су ставили знак питања на устаљену и доминантну западноцентричну перцепцију глобалних подела (де)конструишемо различите фактографско‐историјске и парадигматске утицаје на развој постколонијализма. Ауторка посебан акценат ставља на позицију постоколонијализма у оквиру тзв. Великих дебата које су се одвијале у науци о међународним односима. Предмет анализе су и могућности развоја постколонијализма као теорија средњег обима које су вишеструко утилитарне за студије о међународним односима. Критичким преиспитивањем почетних претпоставки постколонијализма као инхерентно процесуалног, рефлексивног и субверзивног, отворићемо питања о савременим изазовима за студије које се баве друштвеним животом бивших колонија и њихових односа са другим актерима на међународној политичкој сцени. Једно од важнијих питања (које можемо поставити и у облику хипотезе) је како искористити епистемолошке и теоријске постулате постколонијализма у савременом свету у коме оријенталистичка реторика умногоме опстаје, али се, услед пораста тероризма и великих миграција са Блиског истока, политичка и друштвена реалност изменила.

Сажетак ▼

Рад разматра савремене токове критичке теорије међународних односа која анализом глобалних односа моћи скреће пажњу на различиту способност актера да утичу на сопствене политичке и економске околности. Ауторка приказује како је текла еволуција критичке теорије у проучавању међународних односа – од радикално критичких становишта њеног утемељивача Роберта Кокса, па до наглашено нормативног усмерења Јиргена Хабермаса. Доводећи у питање „неминовност” постојећег светског поретка, на којој инсистирају реалисти, као и прихватљивост доминантних образаца и пракси испољавања моћи у светској политици, представници овог теоријског усмерења нуде алтернативне визије уређења глобалних односа. Рад представља аналитичка оруђа развијена у оквиру критичке теорије уз чију помоћ се могу идентификовати улога и значај, како идеја (теорија), тако и пракси (политичке акције) у стварању и одржању структура светског поретка. Ауторка закључује да је критичка теорија упркос бројним критикама релевантна за изучавање међународних односа, јер на дијаметрално супротан начин у односу на традиционалне школе мишљења у међународним односима приступа феномену моћи. Њен допринос дисциплини међународних односа огледа се у отварању (и политизацији) питања која представници традиционалних теоријских струја узимају као датост или им из различитих разлога не придају довољну важност.

Сажетак ▼

Рад анализира основна обележја дебате која се на почетку 21. века води у оквиру феминистичког приступа проучавању међународних односа и покушава да одговори на питање да ли његове заговорнице и настављају да руше традиционалне норме ове академске дисциплине, дају иновативне увиде и осветљавају односе моћи скривене у тзв. теоријама маинстреам‐а. Рад приказује најважнија истраживачка питања и теме, основну аргументацију и њихову генезу, те указује на неслагања и критичко пропитивање појединих теоријских становишта унутар самог феминистичког огранка дисциплине међународних односа. Аутор закључује да, упркос постојаном повећању броја објављених радова и монографских студија и јачања утицаја у раздобљу од 2001. године до данас, заступници феминистичких теорија и даље воде борбу за своје „место под сунцем” унутар главног тока изучавања међународних односа. Епистемолошки допринос феминистичких теорија овој академској дисциплини најбоље је сагледати у контексту дисидентске иновативности којом је „омекшан” традиционално ригидан оквир теорија маинстреам‐а проширењем списка легитимних истраживачких тема и увођењем постпозитивистичких методолошких приступа и техника.