Сажетак ▼

Размена роба и услуга је најважнији домен економске сарадње Србије са Европском унијом (ЕУ), поред прилива страних директних инвестиција, кредита, дознака (и донација) које доминатно долазе из ове групе земаља. У периоду од 2000. године на овамо дошло је до значајног раста трговине Србије и ЕУ, јер су робни извоз и увоз расли по двоцифреним стопама. У истом периоду удео ЕУ у укупној размени Србије се није битније променио ако изузмемо ефекте три проширења ЕУ (2004, 2007, 2013) и износи скоро две трећине. Имајући у виду да ће земље ЦЕФТА, изузевши Молдавију, у наредној деценији вероватно ући у ЕУ, јасно је да ће се значај размене са ЕУ, барем номинално, додатно повећати. ЕУ је кључни стратешки партнер Србије због огромног глобалног економског, технолошког и политичког значаја, али и, на неки начин, референтна тачка за Србију будући да је модернизација наше земље као природни приоритет српских елита практично неодвојива од европских интеграција, односно пуноправног чланства у Унији.

Сажетак ▼

Рад анализира динамику приступања Светској трговинској организацији (СТО) отпочетог 2005. године као једну од детерминанти спољне политике Србије на почетку 21. века. Ауторка тежиште анализе ставља на користи које би наша земља имала у виду олакшаног приступа тржишту земаља чланица те међународне организације и испуњења једног од кључних услова у преговорима за приступање Европској унији (Поглавље 30). Будући да је Србија увозно зависна земља са високим спољнотрговинским дефицитом, ступање у СТО поједноставило би успостављање трговинских токова са новим партнерима и примену извозно оријентисаног модела раста наше привреде. Мултилатерални преговори који се одвијају под окриљем СТО нуде потенцијал за одржавање дугорочног раста, стимулисања трговине и инвестиција и одрживог привредног развоја. Србија као мала држава није у стању да са националним капацитетима самостално активно ствара, развија и одржава економске односе са државама широм света, па би улазак у СТО омогућио домаћим предузећима да под знатно повољнијим условима извозе и у државе са којима Србија нема већ склопљене споразуме о трговинским односима. Ауторка сагледава досадашње резултате Србије у овом процесу, идентификује отворена питања и проблеме и указује на бројне препреке на које је наша земља наишла, али и на путеве како се може успешно довршити поступак приступања СТО.

Сажетак ▼

Актуелни односи Србије и Народне Републике Кине условљени су многобројним политичким, економским, правним и социјалним факторима. Поменути фактори указују на постојање асиметрије у многим аспектима која, међутим, не представља сметњу да две стране развијају добре и пријатељске односе утемељене на континуитету дипломатских односа успостављених још 2. јануара 1955. године, између тадашње ФНР Југославије и НР Кине. Србија као држава наследница СФР Југославије наставља да третира Кину као једног од најзначајнијих спољнополитичких партнера што се манифестује кроз спољнополитички курс према којем је Кина један од основних стубова спољне политике Србије поред Европске уније, Русије и САД. Кина је кључни актер светске политике и велика сила са којом Србија треба да гради односе „свеобухватног стратешког партнерства”. Не чуди отуда да је продубљивање српско-кинеских односа на билатералном и на мултилатералном плану (нарочито у оквиру Уједињених нација, регионалних међународних организација и политичких форума попут механизма „16+1” између Кине и држава Централне и Источне Европе), допринело бољем стратешком позиционирању Србије у савременим међународним односима.

Сажетак ▼

Појам моћи државе се у науци о међународним односима озбиљније проучава већ скоро седам деценија. Аутор даје преглед одређења моћи државе из перспективе реалистичког теоријског приступа, али и представника других теоријских приступа који су се бавили овим појмом. Нагласак је стављен на три преовлађујућа схватања моћи: моћ схваћена као контрола над ресурсима, моћ схваћена као контрола над актерима и моћ схваћена као контрола над догађајима, односно исходима. Теоријска дискусија допуњена је предностима и недостацима сваког од ових схватања моћи државе, а са циљем њихове систематизације и евенуталне помоћи при одабиру адекватног одређења моћи у спровођењу конкретних истраживања. Аутор закључује на то да појам моћи државе превазилази оквире реалистичког теоријског приступа и представља један од кључних појмова (по неким ауторима и кључни појам) у проучавању међународних односа, као и да свако од представљених схватања моћи има своје место у теоријско-појмовном апарату науке о међународним односима и студијама безбедности.