Сажетак ▼

Чланак анализира однос хегемоније и светског поретка у коме се хегемонија (схваћена као вођство одређене државе или групе држава кроз пристанак осталих, чиме се та моћ репродукује), а не сама промена распореда моћи, показује као кључна за промену светског поретка (схваћеног као успостављање новог вођства и правила у свету). То значи да промена у распореду моћи не значи нужно промену светског поретка тј. вођства и правила понашања у међународним односима, већ да је за то потребна и победа контра-хегемоније – урушавање стубова на којима почива постојећа сагласност за вођство и стварање темеља нове сагласности. Као што је деловање САД-а након Другог светског рата, а затим и Хладног рата представљало успостављање и ширење америчке хегемоније, тако се деловање Русије и Кине данас најбоље може разумети и сагледати кроз концепт против-хегемоније. То укључује три елемента: тежњу за реформама међународних установа које одржавају и даље америчку хегемонију и стварање нових у којима не постоји америчко учешће, рад са елементима грађанског друштва попут невладиних организација, научних и других експертских организација, медија или цркве, као и превладавање другачијих начела уређења међународних односа. Основни теоријско-методолошки правац који се користи у раду је неомарксистички. Методе којима се користимо су преглед литературе и анализа садржаја.

Сажетак ▼

Рад анализира како је (зло)употреба концепција о међународном друштву у контексту спољне политике САД и других западних земаља легитимизовала наводну одбрамбену улогу интервенционистичке империјалне политике према тзв. одметничким, слабим или пропалим државама и разнородним недржавним актерима који оспоравају универзалну вредност либералног поретка. Полазна претпоставка аутора је да асиметрична природа сукоба крајем 20. и у раном 21. веку, у споју са идејним поставкама о међународном друштву, демократском миру и подели света на либералан центар и „нецивилизовану” периферију, условљава осмишљавање и вођење ратова као дисциплинског средства западне империјалне контролне политике планетарне периферије. Стога је тежиште анализе стављено на показатеље уградње методологије рада полиције, кривичног правосуђа и казнено-поправног система у онтолошку раван војних интервенција које спроводе САД, самостално или у ад хоц коалицијама са западним и регионалним силама. Аутор закључује да је рат као друштвена пракса у 21. веку изгубио традиционалне онтолошке одлике и попримио структурна обележја контролне политике криминала, те тиме развргао етички оквир у дискурзивном и практичном третману непријатељских држава и њихових војника, као и недржавних актера.

Сажетак ▼

Рад тестира ваљаност теоријског концепта Чарлса Москоса о постмодерном развоју војске применом на случајеве Хрватске и Албаније услед њихове условљености геополитичким околностима у виду интеграционих процеса у НАТО. Након завршетка Хладног рата и окончања биполарне поделе света промењен је и геополитички контекст, што је утицало на промену карактера безбедносних претњи, физиономије ратовања, па самим тим и карактера оружаних снага. Појава савремених безбедносних ризика условила је адаптацију капацитета НАТО-а у функцији његовог опстанка и доприноса миру и стабилности на регионалном и међународном нивоу, а бојазан извесног броја европских држава да се не могу самостално суочити са асиметричним претњама изнедрила је потребу интеграције у Алијансу. Ауторка узима Републику Хрватску и Републику Албанију као релевантне за предмет овог истраживања будући да је реч о првим земљама Западног Балкана које су постале чланице НАТО-а, а анализу усредсређује на званична стратегијскодоктринарна документа. Ауторка закључује да је стварање постмодерних војски земаља Западног Балкана и чланица НАТО-а, односно Хрватске и Албаније, условљено геополитичким околностима насталим након Хладног рата.