Сажетак ▼

Рад разматра проблем застоја у процесу придруживања, односно приступања земаља Западног Балкана Европској унији. Основне узроке овог проблема ауторка види у самој природи асиметричног односа Европске уније и поменутих земаља у чијем средишту се налази Процес стабилизације и придруживања, односно приступања. Њему су допринеле обе стране: Европска унија преамбициозно постављеном политиком према региону, недовољно дефинисаним и стално променљивим критеријумима, али и земље у процесу својим некритичким односом према могућем чланству, нејасно дефинисаним интересима и циљевима, спорим реформама и слабом демократском традицијом. Како би процес могао успешно да се настави, ауторка тврди да је потребно његово суштинско преобликовање ка флексибилном процесу. У светлу све чешћих расправа о могућем кретању европске интеграције ка већој диференцијацији, процес флексибилног приступања би омогућио чланство само у одабраним областима деловања Европске уније, које би биле одабране сходно претходно јасно дефинисаним и анализираним интересима и могућностима земаља кандидата и потенцијалних кандидата. Ауторка закључује да је потребно процес што више одвојити од условљавања у политичким областима како би се умањила могућност арбитрарног одлучивања о напретку ових земаља у процесу. Осим што би за државе кандидате и потенцијалне кандидате овакав мање захтеван процес био једноставнији и омогућио већу аутономију у избору области интеграције и темпу прилагођавања, за државе чланице ЕУ би представљао начин да се врати кредибилитет једној од својих некада најуспешнијих спољополитичких активности.

Сажетак ▼

Рад анализира Западни Балкан у контексту евроинтеграција као инспиритиван случај за изучавање трансформативне моћи Европске уније. Ауторка полази од тезе да је Европска унија јединствен актер у региону Западног Балкана, јер безмало три деценије примењује врло широк спектар спољнополитичких инструмената и спроводи политику проширења као њено најуспешније средство. Изучавање трансформативне моћи Европске уније у односу на треће земље и њен утицај на политичке и економске реформе у тим земљама је нарочито било подстакнуто неоспорним успехом који је политика проширења имала вршећи утицај на процес транзиције земаља Централне и Источне Европе. Међутим, овај успех није поновљен у случају земаља Западног Балкана, посебно када је реч о процесу демократизације. Основна теза овог рада је да је трансформативна моћ Европске уније суочена са озбиљним ограничењима, како у односу на земље Европске политике суседства, тако и на земље чланице, и најзад и на земље Западног Балкана. Иако су бројни фактори допринели успореној европеизацији региона, овај рад истиче утицај тзв. безбедност-демократизација дилеме због које Европска унија даје приоритет безбедности, а не процесу демократизације на Западном Балкану. На делу је парадокс да земље региона, иако обухваћене политиком проширења Европске уније и већ готово 20 година подвргнуте процесу европеизације, од 2010. године бележе пад у Индексу демократије организације Freedom House.

Сажетак ▼

Рад анализира спровођење политике проширења крајем друге деценије 21. века које се одвија у значајно другачијим околностима и по измењеној динамици у односу на претходне циклусе „источних проширења”. Безмало две деценије регион тзв. Западног Балкана обухваћен је политиком проширења Европске уније. За разлику од претходних циклуса „источних проширења” који су спровођени у другачијим околностима и били регионално-стратешки усмеренији у свом приступу, те су читаве групе земаља истовремено ступале у чланство Уније, у последњој деценији све је већи фокус на строго билатералном односу Брисела са сваким кандидатом, на појединачним заслугама у „приступној регати”, и на интензивнијем и што ранијем условљавању, што у комбинацији са измењеним међународним околностима исходује другачијим третманом земаља које су обухваћене актуелном политиком проширења. Рад указује да су разлози за то измењене политичке прилике и изазови у функционисању Уније, другачији међународни контекст, као и недовољни напредак у преосталим земаљама „неинтегрисаног” југоистока Европе. Аутор закључује да ће, са приступном политиком која посустаје и упоредо са разматрањем плановима за реформе саме Уније по моделу концентричних кругова интеграције, даље приступање земаља Унији задржати другачију динамику у односу на претходне циклусе проширења и потенцијално исходовати и другачијим видом интеграције.

Сажетак ▼

Циљ рада је да пружи одговор на питање у којој мери изазови кроз које пролази Европска унија утичу на ставове грађана Србије према питању евроинтеграција. Политика проширења Европске уније једна је од успешнијих наднационалних политика имајући у виду релативно успешну „трансформацију” држава Централне и Источне Европе које су од 2004. до 2013. године постале чланице Европске уније. Последњих година политика проширења није високо позиционирана на агенди Уније. Разлози су бројни, одговор лежи у изазовима са којима се суочава Унија, недостатку интеграционог капацитета али не треба занемарити ни државе чланице, као ни државе кандидате за чланство које се такође суочавају са одређеним ограничењима у погледу процеса приступања Европској унији. Западни Балкан коме припада и Србија је регион који се налази у чекаоници за чланство. Ауторка полази од хипотезе да трансформација кроз коју Унија пролази, укључујући и скрајнуту позицију политике проширења, утиче на раст евроскептицизма међу грађанима Србије као једне од држава кандидата. Анализа евроскептицизма грађана Србије заснована је на резултатима редовног годишњег Истраживања јавног мњења које спроводи Институт за политичке студије из Београда. Ауторка закључује да је евроскептицизам у Србији присутан, највећи ниво забележен је одмах након Брегзита, али се након тога стабилизовао и сада је у благом опадању.