Сажетак ▼

Четрдесет пети амерички председник, за разлику од већине својих претходника нема никакво искуство у доношењу политичких одлука. Упркос томе, Трампово искуство из света крупног бизниса може бити од помоћи у проналажењу образаца његовог одлучивања. Две и по године председничког мандата, ипак, пружају довољно убедљиве увиде у начин на који доноси одлуке. Иако воли да одлучује и сматра да му то добро иде од руке, председник Доналд Трамп заправо проводи врло мало времена у припремама за најтеже одлуке. Најчешће се дешава да председник инстиктивно унапред одлучи и онда заправо само тражи оправдање и подршку за већ унапред донету одлуку. Са друге стране, претерано ослањање на најближи круг сарадника и неудубљивање у детаље и различите аспекте проблема о којима се одлучује даје огромну могућност за погрешне калкулације и погрешне одлуке. У том споју микроменаџмента и макроменаџмента, Трамп највише подсећа на компетитивни модел одлучивања док у погледу контроле и укључивања у политички процес, његов управљачки стил можемо означити комбинацијом судија/делегатор, а кад је у питању осетљивост лидера на контекст, Трамп спада у оно што се означава одредницом „бунтовник“.

Сажетак ▼

Иако се у науци о међународним односима лако може постићи сагласност различитих теоријских приступа по питању улоге и важности моћи у светској политици, чак и елементарни консензус изостаје када је у питању њено дефинисање, односно покушај да се докучи њена природа. У овом раду определили смо се за аналитички осврт на једну од могућих интерпретација моћи која, по своме појмовном обухвату и објашњењу начина функционисања међународног поретка, одскаче од устаљених теоријских колосека науке о међународним односима. Реч је о Лејковом (David A. Lake) концепту ауторитета као форме међународне моћи, који представља један од темељних стубова његове теорије хијерархије у међународним односима. Позиционирајући се као „критички реалиста”, Лејк своју теоријску конструкцију зида на концепту међународног ауторитета као манифестације моћи подједнако важне, ако не и важније, од присиле. У наставку рада, садржај овог концепта биће упоређен са другачијим теоријским интерпретацијама међународне моћи, превасходно оним које су му претходиле. Сврха компарације је истицање теоријских предности Лејковог тумачења структуре међународног система. Такође, намера нам је да овим радом у домаћој академској јавности допринесемо даљој популаризацији Лејковог (у одређеној мери „неканонског“) промишљања устројства светске политике, првенствено међу млађим истраживачима усмереним доминантно на маинстреам теоретичаре међународних односа.

Сажетак ▼

У овом раду аутор анализира након 2006. године отпочети пут Босне и Херцеговине ка чланству у Северноатлантском савезу. У том смислу он кроз призму неокласичног реализма анализира настојања НАТО да се и даље шири на Западном Балкану, што се одражава и на Босну и Херцеговину и поред бројних унутрашњих несагласности по овом питању. Дакле, овај пут Босне и Херцеговине у НАТО постао је једна од главних окосница сукобљавања између бошњачких, српских и хрватских националних елита. Аутор посебно истиче инсистирања Сједињених Америчких Држава да се овај пут Босне и Херцеговине ка пуноправном чланству у НАТО убрза, а посебно након прилично изненадне активације Акционог плана за чланство крајем 2018. године. Од унутрашње динамике односа унутар Босне и Херцеговине ће, закључује аутор, као и односа суседне Србије и Хрватске, умногоме зависити и начин на који ће се улазак у НАТО реализовати. Он то посебно истиче имајући у виду оснажену улогу Руске Федерације у једном од ентитета – Републици Српској.

Сажетак ▼

У раду се анализирају развој и перспективе европске поморске војне индустрије. Будући да ЕУ у оквиру заједничке безбедносне и одбрамбене политике (ЗБОП) све више спроводи и поморске војне операције, ова област индустрије постаје све значајнија за деловање ЕУ као стратешког актера. Као и остале гране војне индустрије (војна аеронаутика и електроника, копнена индустрија), и поморска војна индустрија претрпела је значајне промене након Хладног рата и процеса „банализације” који ју је захватио. Сврха рада је да одговори на питање у којој мери је ова грана индустрије „европеизована”, тј. да ли се данас може говорити о транснационализацији европске поморске индустрије, те какве последице ови процеси имају по националну сувереност држава чланица ЕУ. У том циљу, у раду ће се најпре разматрати процес „банализације” европске војне индустрије у целини и утицај овог процеса на националне војне индустрије. Затим ће анализа бити усмерена на сектор поморске војне индустрије. Ауторка указује на специфичност ове гране индустрије, коју одликује фрагментација и „националну заробљеност”. Коначно, у трећем делу рада, разматрају се перспективе даљег развоја ове индустрије. Закључује се да европска поморска војна индустрија још увек није „европеизована” и да државе чланице ЕУ и даље фаворизују националне произвођаче. Ипак, у светлу нових иницијатива које су спроведене у области развоја тржишта војне опреме ЕУ, војна индустрија у целини, а самим тим и поморска војна индустрија, крећу се у правцу растуће хомогенизације и европеизације.