Сажетак ▼

Рад разматра валидност концепта хибридног рата на основу случаја руских операција у Украјини и начина на који се војна сила примењује у погледу употребе оружаних и неоружаних средстава и динамичне природе војне стратегије која се константно прилагођава променљивом карактеру нове генерације ратова. Ескалација украјинске кризе оживела је појам хибридног рата старог више од једне деценије. Експанзија у примени термина „хибридно ратовање” настала је као последица учесталог понављања на глобалном нивоу, што је изазвало промену значења самог појма. Аутор анализира оперативне и тактичке сегменте војно-политичких дешавања на Криму и у региону Донбаса и промене које су уследиле у начину коришћења оружаних снага. Аутор полази од тезе да измењена физиономија савременог рата, условљена многобројним социо-економским и технолошким променама, захтева адаптацију војне стратегије и тактике у погледу ефикасности и интензитета употребе расположивих средстава како би се испунили геополитички циљеви. У раду су коришћени различити извори, примарног и секундарног карактера, као неопходна теоријска и емпиријска подлога на основу које је сагледан случај рата у Украјини и ангажман руских оружаних снага. Аутор закључује да је у савременим оружаним снагама Руске Федерације дошло до делимичног премештања Клаузевицевог центра гравитације са стратешког на ниже нивое, попут оперативног и тактичког, те да је руска армија успела да се ефикасно модернизује упркос бројним тешкоћама које су уследиле након распада Совјетског Савеза.

Сажетак ▼

Рад на примеру сиријског конфликта анализира да ли су и у којој мери дефиниенси рата, у форми оружаног насиља и политичке природе, и даље остали чврсто уткани у онај део физиономије рата коју Карл фон Клаузевиц објашњава као објективну или непроменљиву. Трансформација рата, као резултат свеукупних друштвених промена у постмодерни, одражава значајне промене у његовој физиономији. Због тога аутор користи компаративну анализу како би утврдио разлику између карактеристика модерних и постмодерних ратова, а као аналитички алат користи фундаментална питања које рат поставља у свим временима – између кога се он води, зашто се води, због чега се води и, последње, како се води. У случају оружаног сукоба у Сирији, аутор заступа тезу да одговори на наведена питања указују да је природа рата остала иста, а да се променио само његов карактер, нарочито у погледу концептуалног приступа који се заснива на смањеној делотворности војног а повећању других инструмента моћи у достизању крајњих стратегијских циљева рата. Аутор оповргава тврдње теоретичара и стратега заступника теоријског правца нових ратова о томе да се карактеристике постмодерних ратова фундаментално разликују од оних класичних из периода модерне, које они сматрају „старим” ратовима.

Сажетак ▼

Рад покушава да одговори на питања како се религија вратила на позорницу друштвених феномена данашњице, који су потенцијали религије у изазивању, а који у смиривању сукоба, које особине карактеришу сукобе инспирисане религијом некад и сад и на који начин савремени монотеизми гледају на (праведни) рат. Јирген Хабермас (Jürgen Habermas) често истиче да ми живимо у постсекуларном друштву, које се појављује као супротност друштву после Другог светског рата обележеног ставовима да религија и свето губе значај. На крају 20. и почетку бурног 21. века, сведоци смо чињенице да религија није поражена и да није изгубила место ни у приватном животу човека, нити у друштвеној јавности. Очито је да се религија нашла „испод радара” различитих антиципатора из прошлог века, доказавши да је и даље комплексан друштвени феномен који се не може једноставно објаснити нити предвидети. Аутор је анализирао да ли су пораст броја верника у свету и проценат верујућих ваљани показатељи да се религија вратила у контекст некадашње битности. На основу трендова који су присутни на овом пољу у протеклих четрдесетак година, као и историјског наслеђа које су иза себе оставили савремени монотеизми, у раду је презентован и прогностички оквир на тему каква је будућност религије у контексту надолазећих сукоба. Аутор закључује да је доминација тзв. политичких интерпретација савремених религија и њихових деноминација довела до тога да се религиозност значајно злоупотребљава у сврху посве профаних циљева, попут савремених сукоба и ратова.

Сажетак ▼

Предмет овог рада је утврђивање односа између европских, евроатлантских и евроазијских интеграција, посебно њиховог искључивог карактера, и превирања на европском постсовјетском простору (изузимајући балтичке републике). Од неколико варијабли које утичу на спољну политику европских постсовјетских република питање типа интеграција постаје кључно, јер оно са собом носи одбрамбене, геополитичке, економске и шире друштвене импликације. Ово питање указује на постојање две противречности које доприносе искључивој природи интеграција. Прва је да вођење политике отворених врата европских и евроатлантских интеграција изазива управо супротан ефекат код Русије – осећај затварања врата, нове изолације и обуздавања, стварања нових подела у Европи и јачања евроазијских интеграција на истим основама. Противречност која доприноси искључивој природи ових интеграција је да Русија, док тражи једнак третман и уважавање својих интереса, истовремено очекује поштовање своје неједнакости у односу на остале постсовјетске републике, практично признање права вета у избору њихових интеграција и своје посебне улоге у овом региону. Тиме Русија додатно подстиче страхове европских постсовјетских република од повратка под руску сферу утицаја или федерацију. Ауторка закључује да искључива природа европских, евроатлантских и евроазијских интеграција, која има вредносну и геополитичку димензију, подстиче сукобе САД, ЕУ и Русије за контролом овог простора и доводи до поновног отварања етничких и територијалних спорова, ремилитаризације и нове трке у наоружању, појачаног војног присуства НАТО и Русије у региону и додатне дестабилизације светског и европског поретка.