Сажетак ▼

У раду се истражује утемељеност и оправданост ревизије веома важне концепцијске парадигме која је деценијама уназад важила као основна премиса у геополитици као (суб)дисциплини (политичке) географије. Реч је о класичној МекиндерСпајкменовој дихотомији евроазијског копна на средишњу/рубну земљу (heartland/rimland). У околностима климатских промена и глобалног отопљавања, аутор анализира да ли повлачење леда са Арктика поништава или макар релативизује утемељеност концепције Хелфорда Мекиндера о средишњој земљи као својеврсној евроазијској „стратегијској тврђави”, која такав статус дугује и постојању „беле баријере” (вечитог леда) на крајњем северу планете. На ову недоумицу надовезује се теза америчког геополитичара Николаса Спајкмана о пресудној важности рубне земље Евроазије у глобалном надметању великих сила. Аутор испитује оправданост хипотезе о подели геополитике на тзв. класичну (односно ледену) и пост-ледену (односно ону која постаје релевантна након делмичног или можда чак потпуног повлачења леда са Арктика). Аутор закључује да је преурањено одбацивање кључних парадигми класичне геополитичке мисли у наредних деценију и по (најмање), јер се најочитија манифестација климатских промена – повлачење леда са Арктика – још увек највише односи на позно лето, дакле, на релативно кратак део календарске године, и јер се наредних деценија не може очекивати да Северни ледени океан буде сличан другим акваторијама у свету, што је кључна претпоставка да се споменуте парадигме доведу у питање.

Сажетак ▼

Аутор користи Маханов концепт поморске моћи да би установио колики је њен савремени геополитички значај у односу на копнену моћ. Главна теза рада је да, након једног века превласти копнене, међународни односи улазе у нову еру примарног значаја поморске моћи, захваљујући ривалству Кине и Сједињених Америчких Држава које је предодређено да буде претежно поморско. Ово је последица савремене глобализације, која је учинила највеће светске економије зависним од несметаног одвијања поморске трговине, и специфичног геополитичког положаја Кине, која се не суочава са значајнијим копненим изазовима, нити је у прилици да их упути. Аутор закључује да трка у наоружању и измене поморских стратегија показују да је надметање САД и Кине на мору увелико почело, те да правац и темпо којим ће оно ескалирати зависи од тога да ли ће САД на време напустити хегемонистичку политику у корист дефанзивне и да ли ће у ту сврху на одговарајући начин употребити поморску моћ.

Сажетак ▼

Рад разматра епистемолошки значај превазилажења тренда свођења геополитичке мисли на почетку 21. века само на две укорењене позиције – класичну и критичку геополитику, полазећи од тезе да је неопходно разумевање и преиспитивање мисли аутора који се не могу сврстати у домен било једне било друге теоријске позиције. У тежњи да допринесе превазилажењу наведеног поједностављења, аутор разматра мисао доајена геополитике Сола Бернарда Коена ради утврђивања њене релевантности за савремена истраживања. Полазећи од питања да ли је његова мисао превазиђена или неискоришћена, рад приступа пружању осврта на ауторе који су утицали на Коена, посматрању еволуције његове геополитичке мисли кроз каријеру дугу седам декада и појмовне мреже коју је развио. Означавајући Коенову мисао као специфичан геополитички приступ, а не као јединствену теорију, рад идентификује ограничења његовог геополитичког приступа којима се објашњава дискрепанца између могућности које пружа и њене заступљености и примене у савременој геополитичкој литератури. Ипак, рад указује на постојање назнака у Коеновом опусу који могу послужити као основа за превазилажење ограничења његовог геополитичког приступа, уз закључак да је Коенова геополитичка мисао управо због таквих могућности у већој мери неискоришћена него превазиђена.

Сажетак ▼

Италија је једна од земаља у којима се развила особена геополитичка мисао у првој половини 20. века, која је окончана са падом фашистичког режима у Риму. Оживљавање геополитике отворило је питање особина ове дисциплине у савременој Италији. Аутор поставља два истраживачка питања: 1) да ли постоји континуитет са старом школом и, ако је одговор потврдан, у којој мери?; 2) које су карактеристике домаће школе у њеном формативном периоду до 1943. године? Рад има четири одељка. Уводни део појашњава контекст у коме се појављује геополитичка мисао на Апенинима у садејству са научним и друштвено-политичким променама у Европи и свету. У другом делу су представљени корени, еволуција и крај геополитичке мисли до 1943. године. Треће поглавље има две целине у којима се представљају околности у којима се геополитика поново враћа у употребу у Италији. Ту су представљени и анализирани водећи аутори, часописи и интернет странице. Аутор дефинише три кључна правца геополитичког промишљања у Италији и закључује да постоји јасна разлика између настављача који следе директну линију од Масија и Ролета (тзв. старе школе) и теоретичара који су прихватили друге оквире.

Сажетак ▼

Рад настоји да изједначи геополитичке студије и неокласичну геополитику. Сходно томе, циљеви овог рада су превасходно концептуални и операционални, и усмерени су на представљање нових оригиналних дефиниција геополитичких студија, те на објашњење неокласичног геополитичког модела и његових варијабли: системских подстрека, перцепције и способности геополитичких делатника и исхода спољне политике (превасходно геополитичког дизајна). Аутор сматра да централни проблем лежи у повезивању неколико теоријских и методолошких доприноса ка кохерентном и новом геополитичком моделу, у оквиру ограничења феноменолошке сфере и сфере меког позитивизма. Структура овог квалитативног рада подељена је на две целине које: 1) формулишу ланац теоријских основа геополитичких студија, и 2) описују методолошке кораке које геополитичке студије могу употребљавати. Аутор пружа: а) нову дефиницију геополитичких студија; б) објашњење појма геомисгуиденце; ц) разлагање и уоквиравање Рацеловог појма „осећаја простора” (Раумсинн); и д) систематизује и процењује литературу геополитичких студија на различитим језицима, из перспективе теорије и методологије. Наведени налази окренути су ка практичним аспектима операционализације геополитичких студија, са закључком да анализа локације државе није довољан конститутивни елемент геополитичких студија као приступа проучавања међународних односа.

Сажетак ▼

Рад приказује развој критичке геополитике, од како су је конципирали О Тијетај (O Tuathail), Далби (Dalby) и Рутлиџ (Routlegde) крајем прошлог века, па све до њихових критика и појаве феномена који су утицали на саморазвој дисциплине као такве. Први циљ је анализа главних теза поменутих аутора и превођење истих на савремене примере данашњице у сврху тестирања постављених теза. Други циљ је приказ савремених феномена који утичу на развој дисциплине у различитим смеровима, од критике медија, до критике друштва, с посебним нагласком на популарну геополитику. Ради се о прегледном раду који тежи анализи стања дисциплине, дефинисању и позиционирању у оквире нове/старе геополитике, међународних односа и хумане географије. Средишња је теза како су савремени феномени (као узрок) сузили фокус изучавања унутар неких грана науке, док су у другим увели данас незаобилазну интердисциплинарност погледа и нове приступе изучавању и у теоријском и у методолошком смислу. Критика класичне геополитике резултирала је развојем трију праваца изучавања у овом смислу: у оквиру критичке геополитике као засебне дисциплине, с читавим спектром поддисциплина или чак самосталних дисциплина попут популарне геополитике; у оквирима критика ново развијених нео-класичних теорија/школа међународних односа; и у оквирима интердисциплинарних покушаја који у фокус истраживања стављају савремене феномене, критизирајући тако све до сад развијене методе и алате као недостатне за објашњавање комплексног света данашњице.

Сажетак ▼

Рад анализира основне теоријске, епистемолошке и методолошке поставке феминистичког приступа у геополитичкој мисли у раном 21. веку у настојању да утврди начине на које његове заступнице оспоравају устаљене „истине” (нео)класичне геополитике и пружају иновативне увиде ради „поправке” и допуне знања произведеног у оквиру критичке геополитике. Најсвежији изданак на дрвету геополитичког знања изникао је пре три декаде уз бројне тешкоће у погледу признања колега из политичко-географског академског маинстреам-а. Преглед феминистичке мисли у геополитици је сачињен на основу репрезентативне међународне научне периодике и референтних тематских зборника објављених у прве две декаде 21. века. Аутор заговара тезу да епистемолошки и методолошки допринос феминистичког приступа у геополитичкој мисли најпре треба лоцирати у делимичном уравнотеживању ригидности маинстреам-а, и то у виду инсистирања на анализи чворишних тачака укрштања јавне (националне, глобалне) и приватне/интимне сфере и укрштања утеловљене животне праксе и апстрактних/ бирократских геополитичких пројеката, те на увођењу постпозитивистичких методолошких приступа и техника. Рад систематизује и најважнија истраживачка питања и пратећу аргументацију са тежиштем на препознавању и отварању нове научне проблематике, коју су „занемарили” или „промашили” представници маинстреам-а. Аутор закључује да феминистички приступ и даље има дисидентску улогу спрам главног тока геополитичке мисли, али са еманципаторским потенцијалом у стварању теоријског и политичког простора за артикулацију идеје геополитике која ће моћи да пружи квалитетније сазнајне и практичне одговоре на виктимизацију маргинализованих делова становништва ухваћених у империјалне пројекте.

Сажетак ▼

Рад пружа приказ тренутног стања у академском дискурсу који се односи на преглед најкоришћенијих квантитативних метода у проучавању геополитичких појава и анализи интерпретације налаза квантитативних истраживања. У проучавању геополитичких појава и процеса, аутори се најчешће опредељују за квалитативне истраживачке стратегије уз комплементарну употребу дескриптивних статистичких метода. Понашање државе у маниру реализације њених спољнополитичких циљева није било предмет значајнијег квантитативног интересовања академске мисли у последњим деценијама 20. века. Масовни настанак база података као инструмената квантификације које индексирају геополитичке појаве, праћен је порастом квантитативних геополитичких студија крајем прошлог века. Кључна предност квантификације геополитичких појава уједно је њихов највећи проблем – разноврсност извора података којима се врши квантификација различитих појава за последицу има бројне неуједначености почев од истраживачке праксе, метода и техника за истраживања, до тумачења статистичких налаза до којих се долази. На бази прегледа постојеће литературе и увида у поједина квантитативна истраживања, аутор прелиминарно врши дистинкцију три истраживачке етапе у квантификацији геополитике и закључује да је квантитативни приступ недовољно развијен у изучавању ове научне дисциплине. Додатно, постојећи методи и технике прикупљања и интерпретације података нису у довољној мери систематични ни уједначени, али пружају плодотворну основу за сагледавање дугорочних процеса који се одвијају на одређеном географском простору.

Сажетак ▼

Рад пружа преглед централних приступа изучавању геополитике свемира и представља неке од кључних изазова са којима ће се међународна заједница суочавати у будућности. Геополитика као приступ анализи међународне политике генерално разматра утицај географије на политичке процесе. Кроз историју, развијени су приступи који анализирају утицај различитих типова терена или различитих типова окружења (море, ваздух, копно) на одвијање политичких активности. Међутим, тек деведесетих година 20. века је Еверет Долман (Еверетт Долман) применио геополитички приступ на свемирску раван. Од тада, бројни приступи овом питању су развијени, и правац познат као Астрополитика полако постаје значајан елемент академских разматрања. Аутор анализира неке од физичких карактеристика неопходних за разумевање механизама свемирске равни и затим представља неке од кључних праваца разматрања у оквиру геополитчке мисли. Анализа се фокусира на питања делатника, односа између свемирских сила, технолошког напретка, увођења свемирског оружја, утилизације природних ресурса и одрживости свемирских операција. Аутор закључује да због очекиваног технолошког прогреса у будућности, свемирска раван ће постати све значајнија и за истраживаче и за доносиоце одлука у њиховом приступу међународној политици, захтевајући свеобухватније разумевање утицаја процеса у овој равни на политичке догађаје и односе.

Сажетак ▼

Рад разматра важност енергетске димензије геополитичких концепција у двадесет првом веку, полазећи од тезе да ће фосилна горива остати у употреби, и то тако што ће удео угља у укупном енергетском билансу опадати, али ће истовремено удео коришћења природног гаса расти. Аутор развија аргументацију у прилог тврдње да ће спољнополитичке одлуке кључних актера међународних односа, као и међународни односи у целини, бити у корелацији са географским распоредом изворишта нафте и природног гаса и рута односних дистрибутивних канала – стратешких цевовода. Аутор под геополитичким контекстом подразумева пројекције спољнополитичких одлука и процеса актера међународних односа (пре свега оних кључних, тј. великих и регионалних сила) према одређеним географским регионима које су директно повезане са питањем осигуравања енергетске безбедности. Након појмовног одређења енергетске безбедности и геополитике, аутор објашњава значај енергената за политичке односе и потом анализира географску распоређеност енергетских изворишта и резерви, те пружа примере из савремених међународних односа који потврђују важност геополитике енергетске безбедности. Аутор закључује да географски распоред енергетских изворишта, као и правци пружања стратешких цевовода, пре свега гасовода, опредељују спољне политике држава, утичу на доношење политичких одлука, обликују и усмеравају дугорочне политичке процесе.