Сажетак ▼

Циљ рада је утврђивање заједничких елемената и сличности у односу држава према остваривању циљева из Париског споразума о клими у контексту „климатске правде”. У уводном делу рада се указује на сложеност, карактеристике и значај климатских промена, као глобалног проблема, и дају назнаке о методолошком приступу. Централни део рада је посвећен разматрању теоријских и нормативних аспеката „климатске правде”. Аутор разматра питање „праведног” учешћа држава у борби против климатских промена, а пре свега учешћа држава у смањењу емисија гасова са ефектом стаклене баште. Сагледавају се удео држава у глобалним емисијама гасова са ефектом стаклене баште и индекс климатске рањивости и циљеви које су оне дефинисале у погледу смањења тих емисија у складу са Париским споразумом о клими. Државе су груписане у пет група: државе у окружењу Србије, државе чији су показатељи емисија слични показатељима Србије, државе највећи емитери гасова са ефектом стаклене баште, државе најмањи емитери ових гасова и државе које су најугроженије услед климтских промена. Аутор закључује да постоји двоструки раскорак: раскорак између глобалног циља и националних циљева постоји и раскорак у оквиру национално одређених циљева. Аутор констатује да постоје извесни заједнички елементи у националним циљевима смањења емисија гасова са ефектом стаклене баште, али због неуједначености и разлика у начину исказивања циљева смањења тих емисија извлачење прецизнијих закључака није поуздано. Такав однос према климатским променама у међународној заједници оставља известан простор за флексибилнији однос у дефинисању националних циљева Србије, уз резерве због обавеза које су повезане са кандидатуром за чланство у Европској унији.

Сажетак ▼

Рад разматра политику француских председника према европским интеграцијама, са посебним освртом на предлоге председника Емануела Макрона које тумачимо у светлу либералне међувладине теорије. Основна теза рада је да Француска има релативно стабилне преференције када је реч о европским интеграцијама, усмерене на увећање своје моћи, што следи и Макронова политика упркос привидном парадоксу – залагању за већи пренос овлашћења на ниво Европске уније (ЕУ). Непристајање Француске на статус qуо у Унији, која не може да постигне сагласност о кључним питањима, огледа се у отвореном заговарању Европе концентричних кругова, а висок интензитет њених преференција се потврђује кроз „претњу” алтернативним коалицијама – како кроз спровођење Европске иницијативе за интервенцију, тако и предлога за нове односе са Русијом. И поред уобичајених тумачења у којима је Француска од великог проширења и кризе еврозоне постала слабији партнер у француско-немачкој осовини, ауторке заговарају тезу да улога Француске има додатну димензију. Савремене међународне односе одликују неизвесна будућност трансатлантског партнерства, успон Кине и претње да ЕУ додатно изгуби значај на глобалној сцени. Ауторке закључују да Француска, ослањајући се на своју војну, дипломатску снагу као и широк географски утицај нуди Немачкој, која нема озбиљну алтернативу, савез којим би ове две земље увећале своју моћ кроз концепт европског суверенизма и створиле нови контекст за неизбежно поновно отварање „немачког питања”.

Сажетак ▼

Рад настоји да покаже континуирани британски отпор према продубљењу интеграција на основу анализе политичких процеса и изазова током чланства Уједињеног Краљевства у Европској унији. Аутор анализира оклевање ка продубљивању британског учешћа у европској интеграцији кроз различите примере, попут два референдума о даљем чланству, изузећа од европских норми и стандарда, као и на основу европских агенди британских влада током последње две деценије. Аутор користи концепте реалистичких теорија и међувладин принцип у сврху додатне илустрације отпора ка продубљивању интеграција, ближе се појашњава и идеја о британској изузетности – константе у британској спољној политици. Рад показује да су британски политичари бројне изазове у Европској унији у протеклој деценији користили ради задобијања све евроскептичнијих бирача, те да су такви наративи допринели не само подршци Брегзиту, већ и политичкој, идентитетској, регионалној и другој поларизацији. Аутор закључује да Уједињено Краљевство иступањем из Уније губи посебан статус који је чинио и важан извор његовог међународног утицаја, а односи двеју страна се уназађују у виду све већег неповерења. Изградња одрживих и продубљених трансатлантских веза у кратком року није нарочито реална, имајући у виду изолационистичке и једностране тенденције актуелне америчке администрације.

Сажетак ▼

Рад анализира идеју о „Малом Шенгену” као новој могућности за решавање спорних питања између земаља Западног Балкана и као економској и политичкој интеграцији. Као основне предности чланства у „Малом Шенгену” у јавности се најчешће наводи уклањање граница и свих других баријера у интрарегионалној трговини, што би омогућило домаћим привредницима да несметано послују и своју робу у целом региону пласирају са најмањим могућим логистичким трошковима, а максимумом заштите за своје производе и могућностима приступа тржишту. Аутор отклања све недоумице о томе шта би тачно „Мали Шенген” требало да представља и које би све државе Западног Балкана биле чланице ове уније. Анализирајући основне макроекономске индикаторе Албаније, Северне Македоније и Србије, аутор открива које државе би остваривањем ове идеје уједно оствариле и највећу корист за своју привреду. У раду се анализирају и политичке последице „Малог Шенгена” као наднационалне интеграције, те аутор пружа одговор на питање које би државе оствариле највећу политичку корист од овог удруживања, а које би претрпеле одређену политичку штету. Аутор закључује да је основна замисао „Малог Шенгена” изражена управо у креирању јединственог тржишта рада, односно у слободном кретању радника у земљама чланицама, чиме би се одржала ниска минимална зарада и обезбедила стабилност у приливу радне снаге у Србију, како би се задржали постојећи страни инвеститори и привукли нови.

Сажетак ▼

У раду се анализира настанак идеје о Регионалном економском подручју од половине 2017. године у оквиру Берлинског процеса до данас и процес настанка тзв. Малог Шенгена (након октобра 2019. године), који је идеја о дубљем интегрисању у оквиру РЕА, а пре свега у оквиру мобилности и тржишта радне снаге. Аутори указују и на многе контроверзе и бојазни које се појављују код појединих лидера региона због страха да је „Мали Шенген” заправо компензација за пуноправно чланство у Европској унији, као и да ће он ићи искључиво у корист Србије као земље која има видан суфицит у трговинској размени са свим земљама Западног Балкана. Аутори приступају и анализи завршних докумената са састанака челника Србије, Северне Македоније и Албаније, поводом концептуализације и разраде „Малог Шенгена”, одржаних у Новом Саду (10. октобар 2019), Охриду (10. новембар 2019) и Тирани (21. децембар 2019). Анализа је фокусирана на мере које су предузете, временске оквире за њихову имплементацију и установљење структура ове иницијативе, попут Заједничке радне групе и посебног интернет портала. Аутори закључују да је посебно индикативно да су лидери три државе указали на нужност пуне инклузивности ове иницијативе на Западном Балкану и указали на заједнички наставак европских интеграција свих земаља овог региона. Аутори сматрају да је све то уједно и један од „темеља” иницијативе везане за имплементацију четири темељне слободе ЕУ на Западном Балкану и уједно продубљеног Регионалног економског подручја, која се све чешће означава и као „Мали Шенген”.