Сажетак ▼

У раду се истражује колико је оснивање Свемирских снага САД утицало на друге државе да убрзају своје свемирске активности и да ли ће будући технолошки развој у свемиру бити мирољубив. Новоосноване Свемирске снаге САД последица су новог геополитичког промишљања о значају свемира као нове врсте борбене арене између држава. Међународне норме забрањују оружје за масовно уништење у свемиру, али не и конвенционално наоружање, па због тога аутор испитује оправданост и могућност успостављања међународног режима који би ограничио будуће свемирске амбиције неколицине способних држава. У раду се упоредном методом и анализом пракси држава испитује ко би могао да буде најозбиљнији конкурент САД у борби за доминацију свемиром. Аутор закључује да свемирски национализам доминира у праксама држава и њиховим тежњама да увећају сопствену моћ. Иако је сувише рано за одбацивање класичних геополитичких ставова, геополитика мора да уважи свемир као нову арену надметања. Аутор такође прогнозира да ће у тој арени бити места и за приватне актере, али уз строги надзор државе. Главни закључак и одговор на истраживачко питање је да ће америчке активности увести трку за покоравањем свемира у нову брзину, укључујући наоружавање и милитаризацију свемира.

Сажетак ▼

У раду се истражује какве су уопштено могућности и ограничења мултилатерализације преговора о контроли стратешког наоружања и посебно укључивања Кине у исте, будући да су САД током 2019. и почетком 2020. године условиле продужетак Уговора између САД и Руске Федерације о мерама за далје смањење и ограничење стратешког офанзивног наоружања (Нови СТАРТ) уклјучивањем Кине у трилатералне преговоре о контроли стратешког наоружања. Основна хипотеза је да ограничења и даље надилазе могућности у погледу мултилатерализације контроле стратешког наоружања и да су могућности за укључивање само Кине минималне. Основна хипотеза је проверена теоријским разматрањем појма стратешке стабилности и његове трансформације од Хладног рата до данас, као и кроз четири индикатора или предуслова кинеског учешћа у контроли стратешког наоружања: 1) квантитативно смањење броја нуклеарног наоружања САД и Русије до нивоа који има Кина, 2) умањење улоге коју нуклеарно оружје има у војним и безбедносним стратегијама великих сила, 3) умањење улоге нуклеарног наоружања као статусног симбола суперсиле или велике силе и 4) постизање мултилатералног међународног споразума (а не трилатералног) о ограничавању употребе нуклеарног наоружања. Ауторка користи пре свега компаративни метод, анализу садржаја докумената и анализу дискурса. Ауторка закључује да непостојање намере САД и Русије да даље редукују стратешке снаге и умање улогу нуклеарног наоружања у својим одбрамбеним стратегијама, не постојање сагласности око тога ко све треба да буде укључен у будуће преговоре о контроли наоружања и кинеско генерално неповерење у транспарентност и делотворност контроле наоружања, утичу на то да Кина и у наредном периоду остане ван било ког вида контроле стратешког, укључујући и нуклеарног наоружања.

Сажетак ▼

Рад анализира комуниколошку димензију терористичког акта, полазећи од претпоставке да се за насиљем посеже ради преношења различитих порука невербалним путем. Кроз истраживање технике пропаганде насилном акцијом, на којој се у великој мери темељи комуникациона тактика терориста, аутор тежи да испита далекосежније домете комуникационе стратегије побуњеничких формација у борби против доминантне хегемоније. Комбинујући елементе теоријске концепције пропаганди Жака Елила (Jacques Ellul) са културолошким приступом у објашњавању механизама функционисања хегемоније, аутор оповргава гледишта која побуњеницима негирају могућност да, коришћењем насилних аката, ефикасно остваре пропагандну намеру. Аутор закључак заснива на три аргумента. Прво, да је у савременој пропаганди утицај на понашање публике (ortopraxie) кориснији циљ од утицаја на промену њених ставова (ortodoxie). Друго, да је у претпропагандном пољу могуће уочити елементе на које се насилни акт може надовезати, а који измичу хегемонској контроли, услед противуречности између идеолошких нарација и реалне структуре. Треће, да се терористичким актом носиоци истовремено обраћају различитим врстама публике, са различитим циљевима. Аутор закључује да се пропагандна ефикасност може испољити на два плана: 1) краткорочно, када насилни акт делује као директни „окидач” за жељено понашање публике; и 2) дугорочно, укључивањем чина и изазваног понашања у мрежу сећања, које постаје елемент претпропаганде на који се у будућности може реферисати.

Сажетак ▼

Рад анализира корелацију између сложених и вишедимензионалних међународних односа у 21. столећу и политичку стабилност на националном нивоу на примеру држава Средње Америке као историјски и стратешки важног подручја Западне хемисфере. Аутор указује на политичку (не)стабилност која се разматра и као општи феномен у економији и политици, и као посебан феномен који се односи на државе Средње Америке. Главни део анализе утврђује и констатује могуће чиниоце који доводе до политичке (не)стабилности држава Средње Америке. Статус ових држава одређен је значајним утицајем САД-а које су оставиле дубок траг током Хладног рата и након њега. Подршка САД-а даљем развоју капитализма током Хладног рата није дугорочно решила питање комуникације у домену јавне политике – битне за успостављање и одржавање политичке стабилности држава Средње Америке. Претензију САД-а да задрже примат у развоју капитализма, након Хладног рата, може довести у питање растући утицај Кине. Аутор закључује да постоји могућност да се државе Средње Америке ослободе доминантне улоге САД-а у развоју капитализма, под условом да се раст и утицај Кине након глобалне пандемије настави.