Сажетак ▼

Предмет рада је спољна и безбедносна политика САД у првих сто дана Бајденове администрације. Још од времена првог мандата Френклина Делано Рузвелта, председнички учинци се на почетку администрације мере по првих сто дана на том месту. Најважније намере о томе шта се жели постићи, одабир тима, кључна постављења и успостављање Система савета за националну безбедност, најважнији говори и конкретни потези према регионалним и функционалним питањима, говоре много о томе како ће спољна и безбедносна политика једне администрације уопште изгледати. Председник Џо Бајден ту није никакав изузетак. Штавише, његово инсистирање да су околности у којима се САД налазе један истински „рузвелтовски тренутак” (Роосевелтиан Момент) допринело је томе да се на првих сто дана његове администрације гледа са особеном пажњом. Аутори полазе од хипотезе да је Бајден захваљујући искуству у Влади и добром читању околности у којима се Америка и свет налазе, поставио добар и функционалан систем националне безбедности и направио јасну листу спољнополитичких приоритета. Попут Френклина Делано Рузвелта, нашао је одговарајућу равнотежу између вредности и интереса, средстава и циљева, прагматичности и принципијелности. Закључак је да, иако први кораци обећавају, остаје да се види да ли ће Бајден достићи превисоке стандарде које је поставио његов славни претходник, поготово у случају неких непредвиђених и неочекиваних догађаја.

Сажетак ▼

Посматрајући случај најновијих реформи здравствене политике Европске уније (ЕУ), ауторка анализира способност теорија европске интеграције да објасне исходе процеса интеграције током пандемије Ковид-19. Ауторка превасходно узима у обзир теорије које претпостављају да су кризе кључан чинилац у динамици интеграције, а то су неофункционализам и постфункционализам. У последњој деценији, ЕУ су погађале вишеструке кризе и било је доста теоријских покушаја да се објасни њихов утицај на европску интеграцију. Међутим, на питање да ли су кризе биле подстицајне или штетне по интеграцију, било по њен обухват (ширење области деловања и/или чланства ЕУ), било по ниво (увећавање овлашћења и/или капацитета институција ЕУ), одговори су далеко од једнозначних. Након анализирања фактичког бављења кризом и реформи које су предузете у области здравствене политике, ауторка закључује да се нису остварила очекивања постфункционалиста да ће криза изазвати евроскептицизам и идентитетски мотивисану масовну политизацију и тиме спречити напредовање интеграције. Управо супротно, криза изазвана Ковид-19 пандемијом исходовала је увећањем капацитета ЕУ у неким од кључних области, међу којима је и здравствена политика. До сада је ова политика доживела реформе које би неофункционализам назвао „надградњом” (build-up) – давање додатних овлашћења наднационалним институцијама без увећања њихових формалних надлежности. Као што би неофункционалисти очекивали, криза је покренула политизацију међу елитама што је, уместо дезинтегративних исхода, створило погодно окружење за напредовање интеграције.

Сажетак ▼

У раду су разматрани субјекти управљања интернетом, активности Уједињених нација као најзначајније међународне организације али и напори одређених регионалних и националних организација. Посебна пажња у раду је посвећена „интернет стварима“, чија све масовнија употреба узрокује настанак нових, опаснијих и озбиљнијих претњи, чиме се додатно компликује проблем управљања Интернетом. Исказани предмет истраживања је у директној вези са циљем рада који се односи на приказ и анализу активности различитих субјеката, међународних, регионалних и националних институција и организација као и водећих држава, пре свих Сједињених Америчких Држава и Русије, и докумената којима покушавају да уреде активности у сајбер простору. Основна хипотеза је да супротстављени национални интереси не дозвољавају постизање концензуса око основних принципа управљања интернетом у оквиру међународних тела, пре свих у Организацији уједињених нација, што има за последицу повећање небезбедности у смислу све учесталијих, разноврснијих и озбиљнијих претњи на Интернету и сајбер простору уопште. На основу изнете аргументације у раду, могу се видети бројни покушаји регулисања управљања интернетом који нису материјализовани кроз конкретне одлуке које се могу имплементирати у национална законодавства и праксу. Услед све веће зависности од информационокомуникационих технологија проблем непостојања регулативе у овој области чини информационо друштво додатно рањивим.

Сажетак ▼

У раду се истражује поимање рата у руској војној мисли у периоду од 2013. до 2019. године, односно у време мандата генерала армије Валерија Герасимова као начелника Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације. Предмет истраживања је и лични допринос генерала Герасимова интензивирању проучавања природе, карактера, физиономије и типова савременог рата у руској војној научној заједници, као и теоријски резултати које су руски аутори постигли на том пољу протеклих година. Аутор се фокусира на анализу формулација које руски аутори користе како би објаснили/дефинисали садржај и обим појма рата, као и на интерпретацију типологије ратова коју су неки од њих извели. Посебан осврт је посвећен схватању хибридног рата у савременој руској војној мисли. За анализу су углавном биране студије/монографије или научни радови које су објавили релевантни аутори (најчешће пензионисана војна лица, углавном са чином пуковника или генерала) из Оружаних снага Руске Федерације, у еминентним руским војним научним или стручним часописима. Аутор закључује да резултати истраживања савремене руске војне мисли (2013–2019) могу да буду корисни за домаћу политикологију и систем војних наука на плану обогаћивања сазнања о поимању рата, и евентуалног започињања фундаменталних (по својој суштини, делимично филозофских) истраживања на ту тему.

Сажетак ▼

Циљ овог рада је да укаже на простор изучавања феномена националног популизма из перспективе науке о међународним односима и да пружи допринос у виду интерпретације зашто је до појаве националног популизма у Европској унији (ЕУ) и САД дошло након 2014. године. Појавом националног популизма у САД и земљама ЕУ уздрман је опстанак либерално-демократског парадокса. Постоји велики број научних објашњења која претендују да разумеју како је до овога дошло, а та објашњења аутор своди на културне, економске и политичке аргументе, као и аргументе људске природе и дугорочне логике модернизма. Међутим, остављен је простор да се одговори зашто је до појаве националног популизма дошло баш 2014. године и то истовремено у државама ЕУ и САД. Аутор из релационистичке перспективе науке о међународним односима тврди да је до промене на међународном плану дошло због деловања процеса који обликују људску свакодневицу. Потврда овакве тезе захтева интердисциплинарни преглед постојеће литературе релационизма у међународним односима, свакодневног национализма, потом литературе која се бави утицајима алгоритамске моћи на структуру људског присуства на интернету, и постојећих радова који указују на то да је извор снаге националног популизма, како умереног тако и екстремног, управо свакодневно присуство на интернету. Доказивањем тезе, аутор указује на значај изучавања процеса како би се разумели догађаји и промена у међународним односима након 2014. године.

Сажетак ▼

Рад анализира како војни фактор који утиче на равнотежу снага кроз случај промена у кинеској војној политици и начин на који се перцепција кинеске војне моћи у регионалним стратешким оквирима променила током прве две деценије 21. века. С обзиром да су предмет истраживања ефекти унутрашњег уравнотежавања, теоријски оквир рада базиран је на реалистичкој школи међународних односа. Волтов концепт равнотеже претње представља почетну премису аутора путем којег он испитује процес унутрашњег уравнотежавања Кине и како оно утиче на остале актере источне Азије. У методолошком погледу аутор се руководи индикаторима попут висине војног буџета, доктринарним променама, изменама у војној организацији, модернизацију војне опреме и како ови индикатори утичу на повећање борбене готовости. Механизам унутрашњег уравнотежавања Кине крајем 20. века није био виђен као непосредна претња америчким интересима у источној Азији, односно као механизам који може да утиче на статус qуо у том региону. Са јачањем кинеске морнарице и одлучним ставом Пекинга да у Јужном кинеском мору успостави веће присуство, перцепција кинеске моћи се мења. Аутор закључује да је теза да сваки облик уравнотежавања у униполарном систему представља ревизионизам само делимично прихватљива, јер је сам концепт подложан утицају зависно од интензитета и начина уравнотежавања и циљева који се желе постићи.