Сажетак ▼

Рад настоји да пружи прилог основама астрополитике кроз представљање централних карактеристика свемира као географског домена. С обзиром на актуелне међународне трендове који упућују на све активнију улогу држава и приватних компанија у правцу утилизације свемира, разумевање могућности и ограничења које свемирско окружење поставља пред људско делање представља основу за систематичну анализу међународне политике у свемиру. Полазећи од претпоставке да се свемир може посматрати као географски домен, налик копну мору или ваздуху, у раду се приказују кључне физичке карактеристике свемирског пространства и централна проблемска поља друштвеног конституисања свемирског пространства, која се потом смештају у контекст геополитичке мисли. Рад је подељен на три целине где прва целина пружа кратак историјат астрополитичке мисли, друга представља свемир као географски домен кроз утврђивање физичких и друштвених својстава свемирског окружења, док се у трећој целини свемирско окружење посматра кроз „еколошку тријаду” Харолда и Маргарет Спраут и оквир „прилика и вољности” Харвија Стара у сврху пружања објашњења начина на који физичка и друштвена својства свемира утичу на међународну политику. Аутор закључује да с обзиром на то да ће свемир представљати све значајнији простор у будућности, академско изучавање међународних односа у свемиру биће све актуелније и релевантније и захтеваће познавање основа астрополитике и свемира као географског домена.

Сажетак ▼

Рад разматра процес трансформације свемира у ратни домен у 21. веку. Током Хладног рата свемир је био место разумевања и мирољубивог такмичења између суперсила. Милитаризација је постојала од почетка космичке ере, искључујући наоружавање свемира све до почетка 21. века. Непостојање међународног режима који би спречио наоружавање свемира и технолошки напредак отварају нове могућности државама у њиховој тежњи за увећањем моћи. Теоријску парадигму чини реалистичка перспектива да су међународне институције одраз минималног консензуса најмоћнијих држава и механизам умањивања њихових трошкова. Свемир је само једна од арена ратовања, али све важнија с обзиром да свакодневни живот, инфраструктура и комуникација почивају на свемирским објектима. Успешно тестирано антисателитско оружје отвара нова питања одбране рањивих свемирских инсталација од напада противника. Прогностичка теза аутора се односи на нову трку у свемирском наоружању и питање момента када ће ласери, плазма оружје, кинетичко бомбардовање и други типови свемирског оружја угледати светлост дана. Стратешки баланс ће остати нетакнут све док се не изуме супериорно свемирско способно да неутралише постојеће офанзивне капацитете држава и избрише способност за други удар. Аутор закључује да међународне институције не могу ограничити амбиције држава у освајању свемира јер оне не желе да се одрекну тог потенцијала, да је свемир несумњиво постао нова арена ратовања, али и да је ограничени свемирски рат мало вероватан.

Сажетак ▼

Рад анализира европску свемирску политику поводом свемирских енергената из угла геоекономског приступа. У околностима када песимистичне прогнозе у вези са постојећим енергетским резервама на Земљи имају за последицу окретање заинтересованих актера ка космичким решењима, Месец, астероиди и друга небеска тела која поседују велики и још увек недовољно истражен енергетски потенцијал постају предмет стратешког интереса. Због тога ауторка европски свемирски програм посматра као геоекономски пројекат, односно заступа становиште да геоекономија чини основу европске свемирске политике. Циљ рада је мапирање кључних геоекономских карактеристика европске свемирске политике на примеру свемирских енергената. У аналитичком смислу, предмет рада омеђен је концептом геоекономије, односно идентификовањем његових кључних карактеристика и геоекономских приступа који државама стоје на располагању у потрази за свемирским енергентима. У методолошком смислу, дефинисани истраживачки циљ постигнут је прегледом литературе и званичних извештаја и анализом садржаја кључних европских стратешких докумената из домена свемирске политике. Ауторка закључује да европски свемирски програм на примеру свемирских енергената представља један од најбољих примера материјализације геоекономије у пракси.

Сажетак ▼

Аутор у раду полази од чињенице да су међународни прописи који уређују активности у свемиру донети у време када није било замисливо да ће приватна предузећа привредно ескплоатисати ресурсе свемира. Аутор закључује стога да је комерцијализација свемира донела нове изазове за међународно право, поред традиционалних проблема демаркације и милитаризације. Основна теза је да привредна експлоатација није у нескладу са циљевима Уговора о свемиру, јер може да донесе несумњиве користи по човечанство. Међутим, аутор сматра да власничка права нису могућа у садашњем правном оквиру. Стога је мишљење аутора да је неопходно реформисати правни оквир, по могућству изменама Уговора о свемиру, иако је вероватније да ће до тога доћи кроз неформалне стандарде који би спречили потпуни хаос слободе експлоатације свемира. Аутор закључује да одрживи правац развоја комерцијализације свемира треба да иде у правцу охрабривања на међународном нивоу регулисане предузетничке иницијативе, која не искључује могућност приступа свемирским ресурсима за све државе. У раду се истиче како је међународноправна теорија подељена на присталице и противнике тумачења која дозвољавају слободу привређивања и власништво над ресурсима свемира, док су државе већински склоне да прихвате слободу привређивања, уз границе везане за интересе целог човечанства и заштите животне средине. Истовремено, са изузетком држава које једнострано унутрашњим законодавством предвиђају такву могућност, оне се противе власничким правима, јер тумаче забрану присвајања свемира у апсолутном смислу.

Сажетак ▼

Рад представља покушај да се, са позиција критичке теорије међународних односа и критичке геополитике, сагледају актуелне и потенцијалне друштвене праксе уоквирене свемирском политиком (астрополитиком) као део настојања да се пронађе одговор на питање шта треба да буде сврха колективног људског деловања у свемиру, како би се дугорочно осигурао међузвездани процват цивилизације уместо отварања нових подручја за империјално деловање. Аутор даје шире одређење свемирске политике као комплекса друштвених и институционалних пракси повезаних са одлучивањем о јавним питањима која се тичу осмишљавања и спровођења националних, транснационалних и међународних програма истраживања и овладавања астропростором. Полазна претпоставка је да постоји низ морално проблематичних чворишта свемирске политике, која би могла да настану као исход примене утилитарног калкулуса инструментализованог за очување неолибералног континуума експлоатације природних ресурса, производње и светске трговине у доба позног капитализма. У средиште анализе стављене су тачке судара утилитарног калкулуса, отелотвореног у корпоративним иновативним подухватима и технолошким достигнућима, и концепата заједничких добара човечанства, императива одговорности, свемирске одрживости и међузвезданог процвата. Аутор закључује да је штетне дугорочне или трајне последице евентуалног развоја свемирског империјализма, у виду практично-политичке употребе научног и технолошког знања ради остварења националних или корпоративних интереса на штету маргинализованих делова планетарне популације, могуће спречити једино интелектуалним и политичко-практичним одбацивањем антропоцентризма у корист идеје о међузвезданом процвату.

Сажетак ▼

Рад представља покушај геополитичке контекстуализације и реал-политичког читања стрип-стваралаштва Алехандра Жодоровског. У фокусу анализе налази се тзв. Жодоверзум – сегмент његовог стриповског опуса у који улазе три велике научнофантастичне саге – Инкал, Каста Метабарона и Технооци. Ова дела, која жанровски можемо одредити као „свемирске опере”, сликовито дочаравају футуристичку визију једне од могућих космичких будућности човечанства. Циљ рада је да у поменутом фиктивном универзуму мапира оне мотиве који инспирацију црпе из традиције класичне геополитике, односно праксе политичког реализма. Ауторова полазна претпоставка је да је Жодоверзум осмишљен тако да функционише као (популарно-културни) одраз овоземаљских геополитичких принципа у огледалу космоса, те да стога виђење астрополитике у делима Алехандра Жодоровског није ништа друго до пресликавање реал-политике на бескрајни простор изван Земљине орбите. Да би потврдио ову претпоставку, аутор као кључ за одгонетање тајни Жодоверзума користи геополитичке и астрополитичке концепте Карла Шмита и Еверета Долмана. У ту сврху биће употребљен Шмитов концепт номоса земље, као и учење о технолошком детерминизму присутно код оба теоретичара. Применом ових концепата на наведена остварења, аутор ће покушати да докаже како идеје класичне геополитике имају своје парњаке у космичким фантазмима поменутог великана девете уметности.