Сажетак ▼

У овом раду аутори компаративно анализирају развој регионалне сарадње у Европи након Другог светског рата и на Западном Балкану од 1999. године. У том контексту они указују на сличности и разлике западнобалканске регионалне сарадње (са посебним акцентом на период после 2006. године односно после преобликовања Пакта за стабилност у Југоисточној Европи у Регионални савет за сарадњу и након 2014. године од покретања Берлинског процеса), са сличним формама сарадње у Европи попут Нордијског савета министара, Вишеградске групе и Бенелукса. Стога аутори приступају упоредној анализи састава ових регионалних форума и њиховим областима сарадње са Саветом за регионалну сарадњу, Процесом сарадње у Југоисточној Европи и Берлинским процесом. С тим у вези аутори констатују да постоје више него очигледне сличности регионалне сарадње на Западном Балкану пре свега са Вишеградском групом, а у значајној мери и са Бенелуксом. У нешто мањој мери постоји сличност регионалне сарадње на Балканском полуострву са нордијским видовима, а пре свега захваљујући изостанку формирања Парламентарне скупштине Западног Балкана превиђене 2013. године.Аутори закључују да постоје бројне препреке успостављању интензивније и продубљеније регионалне сарадње на Западном Балкану, а пре свега везано за изостанак вишестрано прихваћеног регионалног идентитета, различите интересе лидера држава у региону везано за њену „изворност“, конфронтиране ставове доминантних мњења и предоминантне утицаје различитих западних актера.

Сажетак ▼

Анализирајући стратешки приступ идустријском развоју три водеће индустријске земље (Немачка, Кина и Сједињене Америчке Државе), као и изабране квантитативне показатеље индустрисјког развоја, циљ овог рада је да одреди која земља има технолошку супериорност у индустрији. Резултати истраживања указују да Кина има најамбициознији приступ и претензију да заузме лидерску позицију у великом броју високо-технолошких индустрија. Кина још од 1990-тих година остварује напредак у перформансама индустрије, а 2014. године је постала друга индустријска сила данашњице, одмах након Немачке, док су САД од 2017. године на четвртом месту. Кина нарочито предњачи у погледу учешћа индустријских производа у глобалној трговини и учешћа произведене додате вредности у укупном светском бруто домаћем производу. У области високе технологије, од 2015. године Кина и Немачка јачају међусобну сарадњу, док су билатерални односи између Кине и САД затегнути због трговинског рата. И док САД, као трећи највећи спољнотрговински партнер Немачке (након Кине и Холандије), у међусобној спољнотрговинској размени остварује дефицит, Кина са иницијативом „Појас и пут“ прави продор ка европском тржишту, што је у складу са стратегијом заузимања позиције глобалног лидера у области високе технологије.

Сажетак ▼

Предмет овог рада је да истражи политику и улогу Покрета несврстаних земаља (ПНЗ) по питању нуклеарног разоружања у 21. веку. Нуклеарно разоружање наставља да буде највиши приоритет ПНЗ због чега заслужује посебно место у анализи деловања ПНЗ у савременим међународним односима. Ова политика и улога су међутим и у новом веку обликовани доношењем и изражавањем начелних ставова о неопходности нуклеарног разоружања са веома мало постигнутих резултата, некад и међу сопственим чланством. Кроз анализу садржаја и компарацију докумената ПНЗ донешених на самитима Покрета или у оквиру мултилатералних форума који се баве питањима разоружања и међународне безбедности, као и секундарних извора која се баве питањем разоружања и Покретом несврстаних ауторка закључује да је улога несврстаних у пољу нуклеарног разоружања пре свега у одржавању овог питања високо на међународној агенди и као вида контрабаланса захтевима нуклеарних сила за непролиферацијом нуклеарног наоружања. Ова улога међутим слаби из најмање шест разлога: значаја које поједине државе чланице ПНЗ придају нуклеарном наоружању, њиховим одбијањем да приступе или у потпуности испуне универзалне и регионалне инструментиме нуклеарног разоружања, (зло)употребом ПНЗ као средства остваривања појединачних интереса држава чланица за промоцисање питања коју немају значајнију подршку осталих држава чланица Покрета, изостанком било какве мере ПНЗ која би осудила или санкционисала овакво понашање унутар Покрета, док се оне стално понављају према другим државама попут Израела и САД, неуједначене „прозивке“ појединачних НWС држава које поседују нуклеарно наоружањеза непоштовање начела и мера разоружања и непостојања адекватних механизама, али и намере ПНЗ да активније учествује у решавању постојећих криза у вези са разоружањем и непролиферацијом.

Сажетак ▼

Покрет несврстаних је након распада биполарног света и окончања процеса деколонизације, како у теорији тако и у пракси, у потрази за новим идентитетом. Сходно томе, најчешће се помиње могућност да НАМ буде медијатор у односима између великих сила (с посебним акцентом на Кину), па ће део овог рада бити посвећен анализи ове могућности. Ипак, фокус ће бити како на административној структури НАМ и могућности за његову трансформацију из покрета у организацију или неку други облик сарадње чврсте структуре тако на анализи најчешћих и најзначајније тема из области међународног права и реформе Уједињених нација у коначним документима НАМ.

Сажетак ▼

Аутори настоји да покаже да је предводничка улога Европске уније у домену меке моћи била неадекватна и испод очекивања током појединих периода пандемије, чему су додатно допринеле проактивне кампање других међународних актера у Европи. Према мишљењу аутора, такви неповољни резултати могу се првенствено повезати са штетном чињеницом да Унија перципира и третира аспекте попут процеса масовне вакцинације не само као здравствено-хуманитарно питање, већ и као геополитичку активност. Аутори сматрају да је логика Европске уније великим делом обликована ранијим геополитичким неслагањима спрам Кине и Русије, а последично и њиховим ангажманом у Европи у контексту пандемије. Поред тога, погоршани односи са Уједињеним Краљевством додатно су допринели неповољном међународном окружењу. У раду се препознаје да су споменути међународни актери користили различите инструменте меке моћи током процеса масовне вакцинације становништва против КоВида-19 у Европи, што је исходовало и последицама које уобичајено спадају у домен тврде моћи. Ривалство између гореспоменутих актера испољава се у виду неповољних феномена попут „вакциналног национализма“ и „геополитике цепива“. Аутори полемишу да би за домен јавног здравља и нарушену репутацију Уније у појединим деловима Средње и Источне Европе било повољније да је том домену приступљено мање искључиво и селективно, односно да је показано више флексибилности и прагматизма.