Сажетак ▼

У раду се анализира проблематика политичке стабилности у контексту промена позиције главних политичких субјеката. Измењена улога националне државе у условима глобализације, неминовно се одражава и на поимање и стање феномена безбедности. С друге стране, број и карактеристике безбедносних изазова и претњи значајно се повећао. Поред, од раније присутних проблема, дошло је до повећања наркотрафинга, нелегалних миграција, пораста трговине људским органима, ескалације пиратерије и криминализације различитих сфера живота. Задње две године свет се суочио и са новим глобалним безбедносним проблемом, овог пута у области здравља – пандемијом ковида 19. Пракса је показала да је (у већини случајева) национална држава постала слабија и несамосталнија а њој одговарајући, државноцентристички систем безбедности, нееfiкаснан, скуп, гломазан и неадекватан многим новим претњама. Снага оваквог закључка проистиче из анализе функционисања система националне безбедности у условима терористичких напада, али и из изучавања механизама рушења суверених држава под пресудним утицајем спољних фактора.

Сажетак ▼

Чланак истражује улогу Турске у сукобу око Нагорно Карабаха који је избио између Азербејџана и Јерменије у септембру 2020. године. Анализира се како су промене и континуитет у спољној политици Турске утицали на исход сукоба, као и у којој мери је он искоришћен за испуњавање спољнополитичких циљева Турске. Дакле, за разлику од већине истраживања Нагорно-Карабаха, овај чланак се фокусира на улогу једног спољног актера, а не на сам конфликт или могуће хипотезе за његово решавање. На посебан фокус чланка утицала је чињеница да је учешће Турске довело до промене дугогодишњег статуса кво у Нагорно-Карабаху, што је омогућило да се ситуација драматично преокрене у корист Бакуа. Турска се, уз Русију, појавила као један од најважнијих регионалних актера у овом сукобу. То је резултат наглашених спољнополитичких амбиција Турске, на које су утицале промене у њеном међународном безбедносном окружењу, као и промене у унутрашњој политици земље. У сваком случају, Турска је својом улогом у другом рату у Нагорно Карабаху још једном показала одлучност да, упркос томе што је чланица НАТО-а, своју спољну, а посебно регионалну политику води самостално и у складу са својим националним интересима.

Сажетак ▼

У раду аутори анализирају сајбер простор, који представља производ брзог развоја информационо-комуникационих технологија, његову улогу и значај који има за водеће светске силе. Ипак, уз несумњиве предности за савремено друштво, сајбер простор има и одређене негативне аспекте у погледу функционисања државе. Аутори истичу да у сајбер простору постоје одређене претње и да су оне све бројније и софистицираније. У стратешким и доктринарним документима многих земаља оне су налазе међу највећим безбедносним изазовима у 21. веку. Аутори објашњавају да сајбер простор карактерише све већа милитаризација и несумњиво војно присуство водећих светских сила попут САД (САД) и Русије. Даље, аутори развијају аргумент да је све већа зависност и употреба информационо-комуникационих технологија изазвала, између осталог, и промену физиономије савремених оружаних сукоба. Следећи део рада посвећен је сукобу држава у сајбер простору. У завршном делу чланка аутори дају примере инцидената између САД и Русије и анализира њихову способност за сајбер ратовање. Аутори закључују да обе светске силе имају респектабилне офанзивне и одбрамбене капацитете за сајбер ратовање.

Сажетак ▼

Предмет анализе у овом чланку је природа стратешких веза између Украјине и Европске уније, укључујући и скорашње политичке догађаје у контексту руског војног напада 2022. године. Премда две стране већ годинама унапређују своје везе кроз суседску политику и стратешку иницијативу Источно партнерство, аутор настоји да покаже да се непролазна амбиција Кијева одувек огледала у обезбеђивању признања перспективе чланства у Европској унији. Аутор сматра украјински захтев за чланство у ЕУ неизвесним из неколико разлога, почевши од забринутости Уније око очувања властите стабилности, преко проблема везаних за очување територијалног интегритета земље, до тога да тај акт представља преседан за друге источне партнере, закључно са чињеницом да укључивање нових земаља може додатно пореметити актуелну агенду проширења Европске уније. Поред анализе правних и политичких докумената Европске уније и других међународних актера, аутор употребљава и историјски метод у циљу објашњавања гореспоменутих аспеката, кроз анализу главних политичких догађаја који су водили ка садашњем стању. Закључци истраживања огледају се у констатовању да, премда Украјина има правни основ да поднесе апликацију за чланство, није изгледно да тај захтев може да резултира брзим приступањем Унији услед гореспоменутих разлога, али и сложене процедуре одлучивања у том домену у самој ЕУ. Међутим, у контексту актуелне кризе, ЕУ планира да подржи Украјину као стратешког партнера у различитим доменима, укључујући и војне напоре у одбијању руских напада, иако то неће чинити на директан начин.

Сажетак ▼

У раду је анализиран утицај који кинеска јавна дипломатије и мека моћ (културна мека моћ) имају на јавно мнење у Босни и Херцеговини. Тестиране су три специфичне слике које Кина жели да пројектује у Босни и Херцеговини: Кина као древна цивилизација, лидер земаља у развоју и одговоран партнер у међународној заједници. Разматра се да ли културна мека моћ, примењена путем Конфуцијевих института, програма академске размене и тхинк танк институција, утиче на перцепцију јавности у Босни и Херцеговини. У првом делу рада дат је теоријски оквир јавне дипломатије, меке моћи и културне дипломатије, док се у другом оцртава институционални, дипломатски и регулативни оквир меке моћи и представљају заинтересоване стране, односно академска размена и Конфуцијеви институти. У завршном делу анализиране су анкета и интервјуи и представљени резултати о томе како ови различити алати јавне дипломатије обликују перцепцију Кине у Босни и Херцеговини. Рад се закључује тврдњом да се мека моћ кинеске јавне дипломатије остварује у Босни и Херцеговини, као и да је она прихваћена.