Сажетак ▼

Предмет истраживања овог рада јесу узроци и последице украјинске кризе. Оружани сукоб два словенска народа је трагични епилог вишедеценијских процеса у односима Русије и САД. Ширење НАТО савеза на исток упркос датим обећањима, је перманентно заоштравало конфликт две водеће војне силе. Украјина је тако постала полигон хладноратовског армагедона. Циљ овог истраживања је откривање суштине, узрока конфликта који је довео до оружаних дејстава, као и теоријско утемељење актуелних геополитичких процеса. Концепти западних геополитичара, садржани у радовима Макиндера и Спајкмана нуде објашњење амбиција и стратешких циљева англосаксонске геополитике који се нису променили од 19. века. Основна хипотеза је да иза украјинске кризе леже дугорочни економски циљеви доминантних геополитичких сила. Хронолошки је праћена еволуција геополитичке позиције Украјине која је од стицања независности била разапета између Истока и Запада. Перманентно погоршање односа са Русијом ће у коначном довести до оружаног сукоба. Последице ће највише осетити Украјина, Русија којој су уведене незапамћене санкције, Европска унија ускраћена за руске енергенте и сировине, светска стабилност, али и укупна светска привреда која значајно обара стопе раста. До решења најдубље политичке, економске и војне кризе након Другог светског рата ће се доћи када се о томе договоре САД и Русија, са или без учешћа Украјине.

Сажетак ▼

Текст се бави текућом реформом међународног здравственог режима, која је планирана да се оконча 2024. године усвајањем новог уговора о пандемији или ревизијом постојећих међународних здравствених прописа. Тај процес у овој фази развоја није далеко одмакао, али свакако постоје планови да се централизује глобална здравствена управа, у коју су укључени разни јавно-правни интереси и актери. Структурално-институционалним приступом ауторка процењује степен развоја транснационалне централизације међународног здравственог режима, фокусира пажњу на њене битне чиниоце, актере и интересе и указује на пропусте у погледу одговорности и људских права испољене у овом процесу.

Сажетак ▼

Трампова политика унилатерализма произвела је много критика на рачун глобалне улоге САД и пре почетка пандемије ЦОВИД-19. Уједно, ЦОВИД-19 је прва глобална криза од Хладног рата у којој САД нису предводиле глобални одговор. С друге стране, актери попут Кине и Русије су искористили пандемију као стратешку прилику. Донације медицинске опреме и дипломатија вакцинама су постали важно средство ових држава у борби за побољшање глобалне улоге и утицаја. Ове државе су повећале утицај на Балкану, у Латинској Америци, Африци, Азији и Пацифику и учврстиле своје позиције глобалних актера. Рад разматра зашто су САД изгубиле глобалну улогу за време пандемије и шта Бајденова администрација може урадити да поврати глобално лидерство. Аутор закључује да је враћање мултилатерлизму неопдодан корак напред. Поновно придруживање СЗО, сарадња са ЦОВАX, Гави и QУАД државама могу бити праве стратегије за оживљавање глобалне улоге САД у контексту пандемије ЦОВИД-19.

Сажетак ▼

Чланак је темељен на докторској дисертацији: “Међународна развојна помоћ као инструмент за постизање вањскополитичких циљева Француске и Њемачке”. Главна хипотеза овог чланка јест како се политика развојне помоћи користи као инструмент моћи за постизање вањскополитичких циљева те користи у првом реду донаторским земљама тј. државама-иницијаторицама развоје помоћи. Чланак анализира развојну неједнакост у сувременом глобалном капиталистичком поретку те утјецај корпорација и развојне помоћи на одржавање таквог сустава. Рад је фокусиран на двије велике еуропске земље: Француску Републику и Савезну Републику Њемачке, које су уједно и политички најмоћније земље чланице Еуропске уније. Промјеном парадигме, из оне у којој највећу корист од политика развојне помоћи имају слабије развијене земље у парадигму како дугорочно највећу корист имају управо земље које су иницијаторице истих, чланак показује да веће те политички и економски моћније државе користе политике развојне помоћи према слабије развијеним земљама, како би промовирале властити интерес и оствариле циљеве своје вањске политике.