УДК 329.12:327
Библид: 0025‐8555, 69(2017)
Vol. 69, No 2-3, стр. 247-261
ДОИ: https://doi.org/10.2298/MEDJP1703247P

Pregledni članak
Примљено: 25 Jun 2017
Прихваћено: 18 Sep 2017

ТЕОРИЈА НЕОЛИБЕРАЛНОГ ИНСТИТУЦИОНАЛИЗМА НА ПОЧЕТКУ 21. ВЕКА: МЕЂУНАРОДНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ И ГЛОБАЛНО УПРАВЉАЊЕ

PROROKOVIĆ Dušan (Istraživač‐saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, Beograd), dusan@diplomacy.bg.ac.rs
MILIĆEVIĆ‐PROROKOVIĆ Jelena (Prvi sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije i doktor nauka bezbednosti)

Аутори анализирају неолиберални институционализам као четврту фазу развоја теорије либералног институционализма и показују да се, за разлику од претходних, у овој фази теоретичари фокусирају на међународне институције као самосталне актере у међународним односима, које нису само средства држава за остваривање националних интереса, већ својим деловањем утичу и на унутрашњу политику у државама. У крајњој линији, то води ка усмеравању међународних односа мимо реалистичког „принципа самопомоћи” као опредељујућег у понашању држава. Други проблем који се налази у средишту пажње анализе неолиберализма на почетку 21. века су преовлађујућа становишта теоретичара о феномену глобалног управљања. Државе су услед глобалног управљања често принуђене да делују и мимо својих партикуларних интереса, дајући предност решавању проблема кроз међународне институције. Иако међународна политика остаје државоцентрична, на превазилажење анархије кроз глобално управљање и утврђивање правила игре у појединим областима живота већи утицај имају невладине организације и мултинационалне корпорације. За неолиберални институционализам ово је својеврстан изазов. У зависности од објашњења која ће уследити зависи и како ће се четрвта фаза развоја либерално институционалистичке теорије наставити.

Кључне речи: неолиберални институционализам, међународне институције, глобално управљање