MEĐUNARODNI PROBLEMI

Спољнополитички приступ Србије између стратешке неодређености и операционализације доктрине «четири стуба»

Stanković Nevena (Institute of International Politics and Economics, Belgrade, Serbia), nevena@diplomacy.bg.ac.rs
Dabić Dragana (Institute of International Politics and Economics, Belgrade, Serbia), ddabic@diplomacy.bg.ac.rs

У одсуству кодификованог стратешког документа, спољнополитичка оријентација Републике Србије може се јасније сагледати кроз обрасце њеног позиционирања према водећим глобалним актерима, као и кроз одговоре на притиске међународног система. Рад анализира аспекте који обликују актуелни спољнополитички приступ Србије, са циљем идентификовања доминантног обрасца њеног стратешког деловања и процене његових оперативних домета. Полазећи од идентификованих детерминанти спољне политике, истраживање испитује на који начин оне условљавају избор, комбиновање и операционализацију стратешких опција државе. Рад полази од хипотезе да се током последње две деценије стратегија хеџинга, операционализована кроз политику „четири стуба“, профилисала као доминантан образац спољнополитичког деловања Србије, услед високе адаптивности на растућу геополитичку неизвесност и променљиву дистрибуцију моћи. Емпиријски налази потврђују да комбиновање стратешке двосмислености, селективног приклањања и посредног балансирања — уз настојање очувања спољнополитичке аутономије и потребу заштите територијалног интегритета — чини оперативну основу савременог спољнополитичког приступа Србије. Посебна аналитичка пажња посвећена је питању Косова и Метохије, које се концептуализује као кључна детерминанта и интервенишућа варијабла у разумевању начина на који Србија операционализује своје спољнополитичко деловање, прилагођава се спољним притисцима и дефинише границе стратешког усмерења према водећим глобалним актерима. У завршном делу рада проблематизује се одрживост хеџинг стратегије у савременим међународним околностима, нарочито у периоду након 2022. године. Закључно, рад показује да хеџинг, иако функционалан и адаптиван у условима мултиполарности, остаје снажно условљен структурним ограничењима међународног система и нерешеним статусним питањем Косова и Метохије. Ови фактори настављају да одређују домете спољнополитичке аутономије Србије и оквир њеног будућег стратешког деловања.

Кључне речи: Република Србија, стратегија, „четири стуба“, хеџинг, балансирање, Косово и Метохија