Сажетак ▼

Рад се бави утицајем квалитета институција, као и његовом међузависношћу са економским перформансама, на деградацију животне средине у периоду од 2002. до 2021. године за панел од 27 транзиционих земаља. Главни циљ истраживања је испитивање улоге интеракције квалитета институција на повезаност између економског раста, урбанизације и емисије угљен-диоксида у одабраним земљама. На основу резултата ГММ метода оцењивања, утврдили смо да је укупни квалитет институција, као и јачање регулаторних структура, побољшање владавине права, унапређење контроле корупције и побољшање ефикасности владе позитивно повезано са емисијама угљен-диоксида. Институционални напредак погодује економској експанзији, што доприноси погоршању квалитета животне средине. Наши емпиријски налази потврђују да напредак у институционалном оквиру заједно са економским растом и урбанизацијом повећавају деградацију животне средине. Добијени резултати имају значајне импликације за креаторе политика, указујући да институционални оквир може изазвати размену између промоције економског раста и заштите животне средине.

Сажетак ▼

Предмет овог истраживања јесу различите димензије хуманитарне кризе у Украјини и механизми подршке Европске уније којима се настоје ограничити разорне људске, материјалне и друге последице рата. Помоћ Европске уније огледа се не само у пријему и збрињавању великог броја избеглих лица, већ и у хуманитарној, финансијској и техничкој подршци Украјини и њеним суседима. Аутор наводи да је кризни одговор Европске уније омогућио стабилизацију ситуације у Украјини, не само кроз финансијску подршку, већ и кроз друге инструменте помоћи. Посматрано са становишта неофункционализма, унутар ЕУ су формирани инструменти који омогућавају решавање заједничких проблема, а за које нису довољни појединачни капацитети држава чланица. Један од њих је Механизам цивилне заштите Европске уније на који се ЕУ највише ослања током слања хуманитарне помоћи у Украјину. Међутим, како аутор примећује, део европске помоћи који је од великог значаја за становништво и рад јавних служби, није једноставно доставити у Украјину, имајући у виду озбиљне безбедносне, логистичке и друге препреке. У том погледу, применом аналитичке, индуктивне и дедуктивне методе аутор настоји да покаже да је Механизам цивилне заштите ЕУ значајно допринео достављању хуманитарне помоћи. Ефикасност инструмената попут Механизма цивилне заштите, по мишљењу аутора, илуструју ниво спремности и способности европских институција да реагују у кризним ситуацијама и важност заједничког деловања држава чланица у њима.

Сажетак ▼

Овај рад анализира утицај руске инвазије на Украјину на концепт неутралности у Европи кроз случајеве Шведске, Финске, Аустрије и Србије, а ради утврђивања чинилаца који обликују одлуке држава о очувању или напуштању неутралности. Истраживање се ослања на теоријске оквире неокласичног реализма, социјалног конструктивизма и либерализма како би се објасниле разлике у безбедносним и одбрамбеним политикама анализираних држава. основна хипотеза истраживања је да те одлуке нису вођене искључиво тренутним безбедносним претњама, већ проистичу из сложене интеракције историјских, политичких, економских и друштвених чинилаца. Методолошки оквир заснован је на компаративној методи и анализи садржаја политичких докумената, јавних изјава и академских извора, чиме се омогућава дубље разумевање институционалних и дискурзивних елемената који утичу на стратегијске изборе држава. Резултати показују да су одлуке Шведске и Финске да напусте војну неутралност и прикључе се НАТО-у, односно одлуке Аустрије и Србије да очувају своје неутралне статусе прилагођавајући их савременим геополитичким околностима, обликоване кроз сложену интеракцију безбедносних процена, историјских искустава, политичких приоритета, економских зависности и доминантног дискурса. Закључак рада потврђује да је неутралност у савременим међународним односима флексибилан и динамичан концепт, чија одрживост зависи не само од спољашњих претњи, већ и од институционалног оквира, стратегијских интереса и политичких идентитета држава.

Сажетак ▼

Овај рад истражује стратешку међународну улогу Катара, са посебним нагласком на коришћење течног природног гаса (ЛНГ) као економског покретача и геополитичког инструмента. Циљ је да се анализира енергетска стратегија Катара, с посебним освртом на улогу ЛНГ-а у јачању геополитичког утицаја и очувању националне безбедности. Истраживачко питање гласи: Може ли Катар ефикасно да се прилагоди новим трендовима, променама и трансформацијама у глобалном енергетском тржишту— посебно енергетској транзицији—док истовремено учвршћује своју геополитичку позицију? Аутор користи концепт “рентијерске државе” као основни оквир за анализупривреда које се у великој мери ослањају на извоз ресурса. Теоријски приступ студије интегрише доприносе из области енергетске безбедности, геополитичке стратегије и економске диверсификације. У методолошком смислу, рад примењује квалитативну анализу енергетске политике Катара, ослањајући се на савремену академску литературу, статистичке податке и политичке извештаје. Закључци рада упућују на значај економске диверсификације за дугорочну стратешку релевантност Катара.