Сажетак ▼

Полазећи од конституисања посебности Средње Европе, пре свега током протеклог века, аутори указују и на темељне разлике које постоје у векторима утицаја у овој европској регији. У том смислу раздваја се група земаља око регионалне форме сарадње Вишеградске групе (В4), као и земље алпског субрегиона (Немачка, Аустрија, Хрватска и Словенија). Све више настају и разлике између држава аранжмана В4 имајући у виду њихов однос према нападу Русије на Украјину од 2022. године, као и везано за различиту динамику демократских процеса у њима. Србија је током своје савремене историје углавном имала лоше односе са својим средњоевропским окружењем, те аутори указују на поједине фазе с тим у вези посебно од почетка XИX века. Стога је посебна пажња посвећена и анализи актуелне спољне политике Србије у контексту њених односа са државама и иначе сложене Средње Европе. У том смислу, указује се и на шири контекст објективно успорених европских интеграција Србије, али и на њене интензивне односе са Кином и Русијом. У светлу такве анализе аутори закључују да ће позиција Србије у њеном непосредном средњоевропском окружењу остати непромењена и прилично отежана.

Сажетак ▼

Спољна и безбедносна политика, скоро традиционално, играју малу или споредну улогу на америчким председничким изборима. Ипак, имајући у виду глобални контекст овогодишњих избора који одликују сукоби у Украјини, на Блиском истоку и, потенцијално, у Источној Азији, као и чињеницу да су у њему главни кандидати већ били председници, што значи да смо у великој мери упознати са њиховим потенцијалним спољним политикама, овогодишњи избори би могли да буду изузетак. Када се, међутим, узме у разматрање класично, преовлађујуће значење националног интереса, приметно је одсуство јасне, разрађене и непротивречне концепције овог појма у програмима и иступима оба кандидата. С обзиром на изразито висок степен политичке поларизације која карактерише овогодишње председничке изборе, осим консензуса поводом политике према Народној Републици Кини, као и претње која од ње долази, мало шта се може означити придевом национални. Ради се, превасходно, о „страначким“, и – још уже, појединачним интересима самих председничких кандидата. Другим речима, национални интереси се разматрају, али под другачијим појмовима, речима и/или синтагмама.

Сажетак ▼

Овај рад истражује факторе који су допринели успеху Међународне комисије за нестала лица која је основана 1996. године како би се решило питање несталих особа из сукоба на простору бивше Југославије. Мисија Међународне комисије се касније проширила и на подстицање сарадње међу државама и пружање стручне помоћи у проналажењу несталих особа услед сукоба, кршења људских права и катастрофа. Ово истраживање се заснива на хипотези да успех Међународне комисије произилази из садејства егзогених фактора, као што су промене у међународном праву и хуманитарним парадигмама, и ендогених фактора, укључујући флексибилан институционални дизајн Комисије и приступ раду који је заснован на стручности. Путем анализе структуре и функција Међународне комисије ово истраживање наглашава значај прилагодљивости и стручности у ефикасном раду међународних организација. Деловање Међународне комисије за нестала лица у Републици Србији и на територији Косова пружа увид у то како нестандардни институционални оквири могу заобићи политичке сложености како би се постигли значајни хуманитарни резултати, остварујући неопходну равнотежу између националних интереса и међународних обавеза хуманитарне природе.

Сажетак ▼

Овај рад покушава да одговори на питање у каквом су односу перципирани национални интереси Србије и иницијативе Отворени Балкан. Рад почиње теоријским оквиром и објашњењем концепата националних интереса и регионалних интеграција Западног Балкана. Затим се представља кратка историја поменутих интеграција и њиховим односом са процесом приступања балканских држава Европској унији. Централни део рада је усредсређен на економске, институционалне и међународноправне аспекте иницијативе Отворени Балкан и како перципирани национални интереси Србије одређују ове аспекте. Основни закључци су да су политички лидери Србије, Албаније и Северне Македоније бирали међупрезиденцијални модел регионалних интеграција, да су свесно избегли институционализацију Отвореног Балкана, као и да су готово искључиво користили необавезујуће инструменте међународног права. Додатно, економски домети иницијативе су до сада били ограничени.

Сажетак ▼

Џорџ Фрост Кенан био је један од најпознатијих спољнополитичких мислилаца и стратега у раздобљу Хладног рата. Међутим, у погледу практичних достигнућа био је далеко мање успешан. Прва Кенанова амбасадура у Москви (1952) била је окончана после само четири и по месеца, јер га је Стаљин прогласио за персону нон грата. На сличан начин, ни као амбасадор у Југославији (1961-1963) није био боље среће, подневши оставку пре краја мандата. Истраживачко питање овог рада је следеће: Да ли је Џорџ Кенан био одлучилац или само извршилац америчких националних интереса у Југославији током његовог мандата као амбасадора? Да ли је правио разлику у односима Сједињених Америчких Држава и Југославије, или је само био бирократа који је примењивао одлуке својих надређених? Наш одговор и главна теза нашег рада је да је Кенан дошао у Југославију са уверењем да може да одлучујуће утиче на креирање политике према Југославији и да су га Југословени прихватили са истим таквим уверењем. Ипак, после Титовог говора на Конференцији несврстаних у Београду 1961. године, током наредних неколико месеци, Кенан је остао усамљен, без суштинске подршке своје Владе и без разумевања својих југословенских домаћина. Чланак се састоји из два дела: у првом делу описаћемо Кенаново схватање концепта националног интереса док ћемо се у другом делу фокусирати на Кенанову амбасадуру у Југославији пре и непосредно после Конференције несврстаних у Београду 1961. године.

Сажетак ▼

У времену када униполарни тренутак почиње да јењава, а свет мултиполарности надолази, одвијају се академске дебате о будућој великој стратегији Сједињених Држава. Циљ овог рада је да пружи допринос тој дебати кроз анализу уравнотежавања с обале (оффсхоре баланцинг), предлога велике стратегије који долази из неореалистичког академског табора. Кључно истраживачко питање на које овај чланак одговара јесте – да ли је уравнотежавање с обале данас најподеснија стратегија за остваривање виталних националних интереса Сједињених Држава (САД)? Узимајући могућу примену ове стратегије у Персијском заливу као студију случаја – једном од три кључна региона за националне интересе САД – показаћу да није сазрело време за стратегију уравнотежавања с обале и да пати од сличних мањкавости као и тренутна стратегија дубоког ангажовања: прво, повремено игнорише лекције из историје и чињенице из садашњости; друго, занемарује опасности вакуума моћи и измењени стратешки контекст који би настао америчким повлачењем; треће, претерано се узда у савезе у чију делотворност и сами реалисти пословично сумњају и четврто, занемарује чињеницу да у XXИ веку добијају на значају асиметричне претње на које је тешко брзо и ефикасно одговорити. На крају, износим тврдњу да ће уравнотежавање из даљине вероватно бити велика стратегија САД-а 2050. године, али да ће до тада примат имати стратегија селективног ангажовања.

Сажетак ▼

Овај рад развија методолошку матрицу за мерење остварености/степена успешног спровођења националног интереса Републике Србије. Теоријска основа овог индекса је „танки” конструктивизам у међународним односима, који се заснива на онтолошком интерсубјективизму и епистемолошком позитивизму. Методологија се ослања на два главна стуба: први дефинише српске националне интересе и њихову хијерархију, док други мери степен њихове имплементације/ реализације. Ови стубови користе мешавину различитих метода прикупљања и анализе података, укључујуц́и канцеларијско истраживање, дескриптивну статистику, анализу садржаја, испитивања јавног мњења и експертске анкете. Примарни теоријски циљ овог рада је да унапреди литературу о националном интересу у међународним односима пружањем инструмента за мерење његове имплементације. Главни емпиријски и друштвени (практично-политички) циљ јесте процена тренутног стања спровођења националних интереса Србије. Анализа показује да је стопа имплементације националног интереса Србије нешто преко 40% (скор индекса – 2,61 на скали од 1-5). Документ такође идентификује конкретне области у којима су потребна побољшања политике да би се овај резултат побољшао у будуц́ности.