MEĐUNARODNI PROBLEMI

Европска политичка заједница и политика проширења ЕУ: стратешко избегавање, унутрашње кризе и случај Србије

Jovanović Srđan M. (College of History, Nankai University, Tianjin, P.R. China), smjovanovic@nankai.edu.cn

Овај чланак разматра Европску политичку заједницу (ЕПЗ) као механизам стратешког избегавања у политици проширења Европске уније (ЕУ). Покренута 2022. године као одговор на руску инвазију на Украјину, ЕПЗ је представљена као форум за продубљивање сарадње између држава чланица ЕУ и држава ван Уније, при чему су поједини коментатори сугерисали да би могла убрзати приступање. Овај чланак нуди другачију интерпретацију: да ЕПЗ функционише као „чекаоница“, осмишљена да управља геополитичким притиском док одлаже суштинске обавезе у погледу проширења. Ослањајући се на концепте стратешке двосмислености и стабилократије, чланак смешта ЕПЗ у шири контекст кризе кохерентности ЕУ. Показује како су унутрашње противречности (од демократског назадовања у Мађарској и Пољској до селективног толерисања ауторитаризма у Србији) подривале кредибилитет услова у процесу проширења. ЕПЗ институционализује ову стратегију избегавања: пружајући видљивост без правних обавеза, она омогућава ЕУ да делује инклузивно док одлаже спорне расправе. Најјасније се ова динамика види у случају Србије, чије власти имају користи од учешћа у ЕПЗ и ангажмана ЕУ упркос ауторитарним праксама, чиме се стабилократија јача уместо да се подстакну реформе. Чланак закључује да ЕПЗ одражава стратешку парализу ЕУ: она је мање мост ка интеграцији, а више огледало нерешених унутрашњих противречности, нудећи краткорочну стабилност на рачун дугорочне кредибилности.

Кључне речи: Европска политичка заједница, процес приступања Европској унији, демократско назадовање, стабилократија, стратешка двосмисленост