MEĐUNARODNI PROBLEMI

На ивици: Србија између Запада, Русије и сопственог курса

Jović-Lazić Ana (Institute of International Politics and Economics, Belgrade, Serbia), anajovic@diplomacy.bg.ac.rs

Рат у Украјини продубио је глобалне поделе и приморао и актере с ограниченим утицајем да артикулишу своје позиције. Реакција Србије – јавна осуда инвазије, али уз одбијање да се уведу санкције – превазилази уобичајено понашање малих и средњих држава које се креће између балансирања (balancing) и сврставања (bandwagoning) и одражава промишљени покушај да се управља неизвесношћу задржавањем простора за маневрисање унутар све фрагментиранијег глобалног поретка. Овај чланак истражује спољнополитички приступ Србије између 2022. и 2025. године кроз концепт хеџинга – стратегије која мањим државама омогућава да се носе с неизвесношћу тако што сарађују с ривалима, одлажући коначне, неповратне изборе. Уместо да спољну политику посматра кроз бинарну логику усклађивања или отпора, анализа показује како Србија користи двосмисленост као активну и промишљену позицију. Теоријски оквир чини неокласични реализам, који повезује структурне притиске са унутрашњим политичким динамикама – као што су преференције политичког естаблишмента и јавног мњења. Истраживање се ослања на квалитативну анализу садржаја докумената и дискурса, укључујући гласања у УН-у, изјаве домаћих и страних званичника и извештаје ЕУ. Налази указују на то да је Србија привремено очувала аутономију користећи пукотине између сукобљених спољнополитичких очекивања. Међутим, како се геополитичке линије учвршћују, простор за такво маневрисање постаје све ужи. Рад тврди да српска стратегија хеџинга осветљава и могућности и ограничења с којима се суочавају мале државе које настоје да обликују – а не само да трпе – глобалне притиске.

Кључне речи: Србија, спољна политика, хеџинг, неокласични реализам, ЕУ, Русија, Украјина