Сажетак ▼

Спољнополитичко позиционирање државе је процес на који утичу најмање три индикатора: географски положај, структура светског политичког система и историјска искуства. Сва три наведена индикатора су повезана са феноменом просторне (географске) дистрибуције моћи кључних актера међународне политике, на регионалном или глобалном нивоу, данас или у прошлости. Због тога их можемо посматрати као геополитичке детерминанте, било да је реч о тренутном природно‐географском и друштвено‐ географском положају Србије, трансформацији структуре светског политичког или разумевању историјских процеса са геополитичком димензијом. Аутор анализира геополитичке детерминанте које су повезане са сва три индикатора истовремено и износи предлоге како спољнополитичко позиционирање Србије треба да се изведе. Рад се састоји из пет делова. У уводном делу аутор описује шта спољнополитичко позиционирање подразумева и како се угла различитих теорија сагледава. У другом делу се разматра појам геополитичких детерминанти које утичу на спољну политику земље. Трећи део је посвећен анализи геополитичких детерминанти повезаних са три индикатора спољнополитичког позиционирања Србије. У четрвтом делу се описује тренутна спољна политика Србије и упоређује са налазима из трећег дела. У завршном делу рада аутор упоредно анализира шта би требало чинити, а шта се тренутно чини.

Сажетак ▼

У раду се износи и доказује хипотеза да ће због негативних демографских трендова, како у Републици Србији, тако и у југоисточној Европи, наредних деценија, балканске земље, укључујући и Србију, потиснути у други план традиционално вођење спољне политике или геополитику – контролу, стицање и управљање територијама, а усредсредити се на демополитику – контролу, стицање и управљање становништвом. У прилог изнешеној хипотези, аутор рада износи и коментарише прогнозе и предвиђања демографских токова у југоисточној Европи од стране релевантних институција и појединаца, као и научне ставове о утицају негативних демографских трендова на спољнополитичко понашање држава. У научној литератури превладава став да су земље са неповољним демографским одликама мирољубивије јер су вишеструко – популационо, финансијски и психолошки – лимитиране у намери да оружаним путем решавају спорове. С обзиром да се у Србији и другим суседним земљама константно смањује и стари становништво, постоје предуслови за тзв. геријатријски мир на Балкану, односно за промену фокуса спољних политика – са геополитике (у претходно наведеном смислу) на демополитику.

Сажетак ▼

Циљ рада је утврђивање карактеристика спољне политике Републике Србије на основу анализе прописа и стратешких докумената од значаја за спољну политику. У првом делу рада се указује на општи контекст расправе. У другом делу рада се даје преглед најзначајнијих прописа и стратешких докумената од значаја за спољну политику. Анализа показује да су кључне карактеристике спољне политике Србије „евроцентризам” и (из тога изведена) „европеизација” као процес реформе правног и политичког система Србије. Аутор истиче значај питања доношења спољнополитичких одлука. Анализирају се два елемента законодавне процедуре са становишта могућности учешћа јавности у процесима доношења одлука. То су: 1) процес потврђивања међународних уговора и 2) процес усклађивања националних прописа са прописима ЕУ. Наглашавају се отворена питања и нејасноће у начину регулисања ових процеса. Поред тога, у законодавној процедури посебно место заузима и анализа ефеката прописа. Међутим, постоје нека отворена питања у примени анализе ефеката прописа. У закључку се констатује да је чланство у Европској унији кључни спољно‐политички циљ Србије са снажним утицајем на унутрашњи правно‐политички систем. У две анализиране формалне процедуре, које представљају елементе спољне политике Србије (у оквиру процеса европеизације), нису садржане гаранције за њихово транспарентно спровођење, тј. ефикасно учешће јавности у њиховом спровођењу. То може да има значајан утицај на квалитет активности које се спроводе и резултате процеса „европеизације”, као стратешког спољно‐политичког опредељења Републике Србије.

Сажетак ▼

Глобализација није донела нити хармонију ни безбедност, већ драматичан пораст асоцијалних трендова који је допринео да светско друштво ризика увелико постане друго име за савремени свет. Детериторијализовани ризици су данас све мање национални а све више глобалан феномен, а међузависност доприноси да савремена друштва буду објективно укључена у недобровољну заједницу ризика. Процеси успостављања глобалног друштва подстакли су појаву ризика које је све теже контролисати јер укидају значај простора, времена и граница. Идентитетска криза и угрожавање унутрашње кохезије Европске уније, мигрантска криза, економско посртање и одсуство заједничке европске перспективе чине да је европски простор увелико престао да буде узоран постнационални модел. Интензивирање проблема и изазова у социјализацији Балкана, пре свега проблеми Косова и Метохије и Македоније и ревитализација идеје о етничком обједињавању албанске етничке заједнице, проблеми устројства Босне и Херцеговине, као и комплексност социо‐економског и политичког контекста балканских друштава, посебно њихова несмањена етничка и верска дистанцираност, отежавају процес претварања Балкана у простор дуготрајне стабилности. Аутори закључују да наведени процеси и обележја стратегијске реалности представљају незаобилазне чиниоце који ће утицати на политичке и безбедносне процесе у ближем и даљем окружењу Србије, излажући је нимало лаким искушењима у заштити виталних националних интереса. Разумевање и процењивање смера и динамике њиховог развоја, посебно импликација на безбедност Србије, имају посебан значај у дефинисању оквира њене концептуалне и стратегијске припремљености у заштити виталних националних интереса у будућности.

Сажетак ▼

Услед турбулентних околности и контроверзног наслеђа везаног за распад бивше Југославије, регионални положај Србије се, како у академској тако и у широј јавности, најчешће тумачи у контексту односа са „новим” суседима – државама насталим распадом заједничке државе. Томе доприносе, са једне стране, сталне напетости у односима са постјугословенским државама, а са друге стране, политичка агенда западних актера која је преко концепта „Западног Балкана” поставила оквир интегративних процеса у региону. Спољнополитички односи Србије са „старим суседима” (пре свега, Мађарском, Румунијом и Бугарском, будући да Албанија има специфичан статус као де фацто директно заинтересована страна у спору око статуса Косова и Метохије), међутим, остају барем једнако важан елемент регионалног положаја Србије. Аутор анализира детерминанте спољне политике Србије на примеру односа са Мађарском, Румунијом и Бугарском, односно са тежиштем на билатералне и мултилатералне, формалне и неформалне спољнополитичке везе. Аутор закључује да међународно‐политичка динамика унутар „Западног Балкана” не би требало да у потпуности скрене истраживачку пажњу са односа Србије и њених нејугословенских суседа.

Сажетак ▼

Однос подсистема спољне политике и одбране државе има узрочно‐последичан карактер, али ипак са значајнијим утицајем спољне политике на одбрану државе. Систем одбране државе је релативно самосталан фактор, али у пракси функционише и као средство спољне политике које доприноси успешнијем остваривању и заштити националних интереса на међународном плану. Аутор настоји да одговори на питање који се однос државних подсистема спољне политике и одбране може сматрати оптималним у настојањима државе да оствари и заштити виталне интересе у актуелном стању међународних односа. Сваки од наведених подсистема има специфичности организовања и функционисања у процесу креирања и практиковања спољне политике. Однос државних подсистема спољне политике и одбране највидљивији је у правно‐нормативном уређењу, садржајима спољнополитичких ставова највиших државних руководилаца и стратегијским документима, функционалној повезаности, учешћу у регионалним и глобалним међународним иницијативама и организацијама, учешћа у мултинационалним операцијама, као и у процесу снабдевања информацијама државног руководства потребним за спољнополитичке одлуке. Кроз анализу и опис постојећег стања у подсистему спољне политике и одбране, као и њиховог међусобног односа идентификовани су критични елементи система и процеси како би се могли превазићи у пројекцији спољне политике државе.

Сажетак ▼

Брзе технолошке промене мењају начине информисања и комуницирања у којима делује савремена дипломатија. Појава друштвених мрежа представља посебан друштвени феномен са далекосежним социјалним и политичким последицама. У поједине аспекте дигиталне дипломатијемогла би ући питања као што су: положај и улога дипломатије у оквиру новог дигиталног окружења; начин и обим коришћења и анализа информација са интернета; утицај информатских технологија на различите аспекте дипломатског рада попут међународног преговарања, развојне помоћи, конзуларних послова, управљања хуманитарним кризама; геополитика и економски аспекти коришћења интернета; питање сајбер‐безбедности и сајбер ратовања на међународне односе. Са променама у политичком животу, јачањем демократије у свету и новим облицима комуникација, јавна дипломатија је постала један од важних аспеката међународног наступа држава. Национална министарства иностраних послова данас користе укупно 742 друштвене мреже. У дигиталној дипломатији Србије има доста простора за напредак, будући да наша земља још увек није успоставила кохерентан и проактиван систем деловања на плану дигиталне дипломатије – без обзира на доста висок степен укључивања српског друштва у нове информационе и комуникационе технологије. Стога би било корисно да се приступи изради стратегије развоја дигиталне дипломатије са циљем кохерентне промоције основних спољнополитичких циљева и националних интереса Србије.

Сажетак ▼

Савремени односи између Србије и Русије имају за основу историјску стабилност, која је детерминисана сличностима двају народа и држава: словенским коренима, једном религијом, сличностима језика па самим тим и неких сегмената опште културе, готово идентичним позицијама о најважнијим питањима у међународним односима, истоветним парадигмама доминантних политичких и економских система из даље и ближе историје и чињеницом да две земље никада нису дошле у директан сукоб. Кроз историју су створени митови о братству двају народа, о вечитом пријатељству и спремности да се притекне у помоћ, када се за то укаже потреба, о несебичној ширини словенске душе и спремности давања несебичне љубави и жртвовања за више циљеве. Цела историја односа, а посебно са краја 20. века, показала је да је стварност односа две земље умногоме другачија и много сложенија. Реч је о две веома различите земље, од којих је једна велика империја, војна сила и моћан фактор међународних збивања, док је друга земља која треба да има снажне и блиске велике пријатеље јер је та карта увек од значаја у трагању за местом у турбулентном свету. Ослањање на Русију има оправдања, али у првом реду Србија мора да има сопствене националне стратешке, ближе и даље интересе и циљеве. Дугогодишња истраживања односа између Србије и Русије и непосредно искуство аутора уверили су да се ради о стабилним и добрим односима, али односима дијаметрално различитих партнера што се одражава и на садржајне елементе истих.