MEĐUNARODNI PROBLEMI

Сажетак ▼

Рад је прилог историографији домаће науке о међународним односима посматране кроз њену обраду несврстаности у периоду социјалистичке Југославије. Аутор анализира релевантну академску литературу која је обрађивала несврстаност као појам, покрет и преплет друштвених односа. У раду је у кратким цртама прво приказан развој науке о међународним односима у склопу друштвених наука у Југославији, те потом развој оног дела те науке који је за предмет изучавања имао несврстаност. Аутор указује на постојање снажних црта марксистичког приступа међународним односима у анализи покрета несврстаности и његове генезе, али и флексибилност и еклектицизам у анализи различитих повезаних тема. Такође је показан утицај који је широко фокусирана наука остварила у односу на анализу утицаја унутрашњих чинилаца на дефинисање спољне политике, на анализу значаја датог историјском искуству и субјективности у наступу, што су одлике и савременијих теорија попут конструктивизма и либерализма. Аутор закључује да теоријска продукција из тог времена треба да буде детаљније вреднована у светлу актуелног стања науке о међународним односима.

Сажетак ▼

Циљ овог рада је да на основу истраживачких тема обрађиваних о европској интеграцији у часопису Међународни проблеми, у периоду од 1949. до 1990. године, размотри у којој мери је југословенска наука о међународним односима пратила овај процес и изучавала односе Југославије са Заједницама. Ауторка заступа тезу да је домаћа наука проучавала све значајне аспекте процеса европске интеграције и да је ишла у корак са временом и са кључним теоријским правцима. Први послератни период су обележиле теме од значаја за контекст настанка првих Заједница: економска и политичка ситуација западноевропских земаља, немачко питање, Маршалов план, деколонизација и неуспех оснивања Европске одбрамбене заједнице. Након настанка првих Заједница, пажњу привлачи изучавање процеса економске интеграције уопште, њених модела и очекиваних ефеката. Упоредо са успоравањем процеса интеграције крајем шездесетих и током седамдесетих година прошлог века, теме истраживања се усмеравају на поједине политике и иницијативе Заједнице: заједничку пољопривредну политику, развој регионалне политике, споразуме о придруживању, политику према Медитерану, иницијативе у области монетарне интеграције. Током осамдесетих година прошлог века доминирале су теме које су обележиле ту деценију у процесу европских интеграција: медитеранско проширење, Јединствени европски акт, програм довршавања унутрашњег тржишта.

Сажетак ▼

Аутор у чланку разматра теоријске недостатке концепта изградње државе на примеру његове примене у случају Босне и Херцеговине. Теоријска критика усмерена је на дефицит легитимитета процеса, интегративну стратегију, доминацију (гео)политичког чиниоца и занемаривања значаја локалног нивоа. Анализа динамике политичких односа успостављених током процеса изградње државе показује тренд сукобљавања између носилаца процеса и локалних актера, опредељених за све снажније пружање отпора овако постављеном концепту. Активност високог представника као најзначајнијег актера у процесу изградње државе представља релевантан показатељ изнетих тврдњи. Аутор сматра да су мањак легитимитета и одговорности међународне заједнице, занемаривање позиција и интереса локалних актера и инсистирање на централистичкој стратегији која се намеће одозго-надоле основни узроци неуспеха пројекта. Зависност Босне и Херцеговине од међународног чиниоца и неуспех процеса изградње државе имају изузетно негативне последице на политичку стабилност и будућност државе.

Сажетак ▼

Регионална заштита људских права пред Европским судом за људска права неоспорно је најефикаснија. Упркос томе, у последње време се могу уочити извесни проблеми са извршавањем пресуда у којима је утврђено кршење Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода услед структуралних или системских проблема. Очување ауторитета пресуда Суда од суштинског је значаја за функционисање установљеног система заштите људских права. Одбијање извршења пресуде од стране одговорне државе недавно је довело до примене посебне процедуре по први пут у пракси Суда, па ауторка поставља питање потребе примене овакве процедуре, односно потребе реформе система надзора над извршењем пресуда Европског суда за људска права уопште. Пресуде суда се у принципу поштују осим када је реч о политички спорном питању или о ситуацији када су потребне значајне и сложене интервенције у домаћем правном поретку. Ауторка закључује да је мало веровато да би нека посебна процедура за надзор омогућила извршење оваквих пресуда и наглашава појаву све веће конкретизације мера нематеријалног карактера у пракси Европског суда за људска права.