MEĐUNARODNI PROBLEMI

Сажетак ▼

Циљ рада је да укаже на основне приоритете спољне политике Уједињеног Краљевства и на његово место и улогу у међународним односима, а посебно у светлу одлуке о напуштању Европске уније. Опредељујући се за излазак из Уније, Уједињено Краљевство је дало предност односима са САД, земљама Комонвелта и Залива, Кином у односу на везе са ЕУ које су економски и политички биле доминантне последњих неколико деценија. Аутор полази од претпоставке да ће овакав избор грађана Уједињеног Краљевства имати великог утицаја на њихов укупни животни стандард и на улогу и место њихове земље у савременим међународним односима. Упркос укупним војним, политичким, економским и културним капацитетима којима располаже, није реално очекивати да ће Уједињено Краљевство успети да надомести излазак из јединственог тржишта Европске уније, које годишње ствара 18 трилиона америчких долара, као и губитак улоге привилегованог партнера САД у тој заједници. Аутор закључује да ће у догледној будућности улога Уједињеног Краљевства у међународним политичким односима наставити да опада и да ће се све више сводити на подршку његовим економским и финансијским интересима.

Сажетак ▼

Рад анализира како преовлађујући проевропски дискурс спречава да се уочи демократски капацитет евроскептицизма, посебно оног каналисаног у Европском парламенту, будући да представља једину организовану опозицију главном политичком току, и то у околностима када европски континент полако напушта дуготрајни период прећутног консензуса о неупитној пожељности све дубље интеграције у оквиру Европске уније и улази у узбудљиви период несигурности и турбуленција. Премда су опозиција и отворена дебата предуслови демократски организованог поретка и политичког процеса, успон евроскептика на европској политичкој сцени без сумње ствара нелагоду код проевропских политичких снага и пратећих академских структура. Ауторка у доказивању полазне тезе користи мишљење и логику немачког Савезног уставног суда изражене у чувеној пресуди о уставности Уговора из Лисабона. Поред нормативних разматрања, текст садржи и краћи емпиријско-политички део о досадашњем успону евроскептицизма и његовој евентуалној перспективи. Ауторка закључује да можемо говорити о условној узајамној легитимизацији евроскептицизма и Европског парламента.

Сажетак ▼

Претпоставка од које се у раду полази је, да када се ради о њеним пуноправним чланицама, Европска унија не поседује делотворне правне и политичке механизме да санкционише и/или преокрене њихово демократско назадовање. Ауторка анализира политичку вољу, способност и легитимитет Европске уније да брани основне вредности саопштене у Оснивачком акту на примерима кршења либерално-демократских норми од стране влада у Мађарској, Пољској и Румунији. Циљ рада је да испита утицај упитне политичке интеграције источноевропских земаља по наставак проширења Уније на регион Западног Балкана. Ауторка закључује да би Европска унија могла да се суочи са негативним последицама у годинама које долазе услед прагматичне политике подршке стабилократским режимима и, генерално, амбивалентног става према будућности проширења. Попуштање државама кандидатима по питању испуњења критеријума из Копенхагена у замену за задовољење тренутних геополитичких интереса европских елита резултирало би даљим сумњама у већ уздрмани кредибилитет пројекта изградње европског идентитета на темељу заједничких вредности и губитком репутације тзв. нормативне силе која унапређује глобалне односе кроз ширење сопствених начела и вредности.

Сажетак ▼

У раду се анализира значај развоја енергетске инфраструктуре за концепт енергетске безбедности, начин на који потреба за њеном заштитом и јачањем стоји у основи енергетске безбедносне дилеме и ефекти такве дилеме. Централна хипотеза проверавана у раду односи се на позитивне исходе енергетске безбедносне дилеме, односно, претпоставку према којој она, за разлику од класичне безбедносне дилеме, подстиче државе на сарадњу уместо на уздржавање од таквог чињења. Стога се у фокусу овог истраживачког захвата налази анализа енергетских аранжмана трију држава – Бугарске, Грчке и Југославије – предузетих ради јачања сопствене енергетске безбедности, посматрано од краја 19. до краја 20. века, са посебним акцентом на хладноратовски период. Примена упоредно-историјског приступа подразумева стављање предмета истраживања у историјско-политички контекст зато што су три државе више пута мењале границе и статус, те су аутори дотакли кључне политичке и економске процесе који су о(не)могућили одређене енергетске аранжмане анализираних држава. Аутори закључују на анализираној студији случаја Бугарске, Грчке и Југославије да енергетска инфраструктура, као и потреба за њеном заштитом и јачањем, може да допринесе повезивању држава, физички и институционално, упркос њиховом опречном политичком сврставању током Хладног рата.

Сажетак ▼

Хуго Гроцијус се са добрим разлогом сматра једним од „очева“ модерног међународног права иако је и међу његовим савременицима али и претходницима било научника који су изузетно допринели постављању темеља међународног права каквог данас познајемо. Појам хуманитарне интервенције има посебно место у његовом чувеном делу Де иуре белли ац пацис. Једини прави начин да се истражи питање настанка идеје хуманитарне интервенције у овом капиталном делу међународног права је кроз анализу у одговарајућем временском контексту, уз посебан осврт на околности живота и рада Хуга Гроцијуса, што ће аутор и учинити. Посебан осврт биће дат на прогресивне идеје Хуга Гроцијуса у делу Де Иуре Белли ац Пацис у контексту колонијалистичке политике Холандије 17. века. Коначно, овај рад ће демонстрирати да није могуће да се о делу Хуга Гроцијуса говори нити као у потпуности лишеној утилитаристичке димензије нити (још мање) као инструмент државних циљева. Аутор закључује да је истина између два екстремна виђења (не нужно на средини) и кроз призму међусобног утицаја многих фактора његово дело и треба посматрати.