MEĐUNARODNI PROBLEMI

Сажетак ▼

За Украјину, Молдавију и Грузију – нове и будуће кандидате за чланство у Европској унији –европски пут је заснован на истим, „утврђеним критеријумима и условима“, као и за западнобалканске кандидате. Међутим, приступни процесс Западног Балкана са собом је довео и додатне услове, попут регионалне сарадње, помирења и добросуседских односа. Циљ Европске уније у том тренутку био је да охрабри земље региона да поправе односе са суседима, и да превазиђу ратно наслеђе кроз иницијативе регионалне сарадње. То подстиче питање како, и у ком обиму, ови додатни критеријуми могу постати део процеса европских интеграција Украјине, Молдавије и Грузије, које имају сукобљене односе са Русијом. Теоријска позадина ове анализе је у домену актерства Европске уније (ЕУ’с ацторнесс) и политике спољног управљања (еxтернал говернанце), ширења нормативне сфере утицаја на земље не-чланице. Ауторка дискутује о додатним условима за Западни Балкан и идентификује сличне предиспозиције у релевантним уговорима и документима Европске уније за Украјину, Молдавију и Грузију од 2014. године. То показује да се неки од предуслова за Западни Балкан користе и за источне партнере, али да за сада делује да је то предмет нижег приоритета.

Сажетак ▼

Иако је утемељена на вредностима и правилима, политика проширења Европске уније одувек је била подложна геополитичким утицајима. Аутор се посебно фокусира на македонски случај у том контексту, посматрајући га у оквиру смањене веродостојности политике проширења, недостатка напретка ка испуњењу критеријума за чланство, као и компликација изазваних руском инвазијом на Украјину. Осим вета који је Грчка наметнула због спора око имена (што је започето 2005. године), напредак Скопља ка приступању ЕУ додатно су ометали додатни изазови везани за демократску регресију, заробљавање државе и корупцију. Међутим, ни промена власти ни закључивање Преспанског споразума са Атином 2018. године нису резултирали отварањем преговора о приступању ЕУ, услед француског и бугарског противљења. У међувремену, забринутости у вези са високим степеном корупције остале су присутне, док су бугарски билатерални захтеви постали део ширих очекивања Европске уније од Скопља. Аутор закључује да на македонски случај у значајној мери утичу билатерална и геополитичка разматрања, што додатно утиче на подривање легитимитета и циљева проширења Европске уније.

Сажетак ▼

Путинов рат у Украјини може да исходује променом излизаног концепта “европеизације” ка реалистичнијем приступу проширењу ЕУ и њеним геостратешким улозима. Пре него због своје моћи, Русија се претвара у значајну претњу због своје слабости. Аутор овог рада “моћ слабости” сматра кључним концептом у текућој агресији и њеним геостратешким последицама. Парадоксално је да слабост може да буде стварни извор моћи у несигурним временима глобалне трансформације. Да ли је то прилика за Западни Балкан (ЗБ)? Анализирајући проблематичну европску интеграцију Западног Балкана засновану на њиховим економским, демографским и другим (ограниченим) карактеристикама, ослањајући се на приступ деколонизације, аутор закључује да интеграција у ЕУ представља ургентност управо због њихових слабих тачака тј. слабости. Русија и Кина трагају за ослабљеним, мањим државама где су анти-западна осећања лако инструментизована. Западнобалкански кандидати заслужују бољу интеграцију у листу европских приоритета. Недостатак стратегије ЕУ на Западном Балкану може указивати на одсуство чврстих перспектива за ширу међународну улогу Уније. Рад истражује приступ деколонизације Бертранда Бадија, примењујући га на Западни Балкан, праксу Мађарске у вези “моћи слабих” и Турске, с циљем да илуструје да слабост не би требало посматрати само као супротност моћи, већ као сумњив међународни елемент од Хладног рата надаље.

Сажетак ▼

Услед безбедносних забринутости проистеклих из скорије прошлости, Европска унија одлучила је да укључи Западни Балкан (ЗБ) у процес проширења. У међувремену, Сједињене Америчке Државе (САД), Русија и Турска промовисале су потребу за равнотежом моћи у региону, премда су њихови интереси међусобно супротстављени. Заправо, САД је подржала политике Европске уније спрам Западног Балкана како би консолидовала евроатлантске интеграције и задржала свој ауторитет као суперсила на источној страни Атлантика. Друга велика сила, Русија, настојала је да пружи контратежу Европској унији и САД-у у региону кроз блиске односе са Србијом. С друге стране, земља из блиског суседства, Турска, усвојила је политику меке моћи и добросуседског приступа према ЗБ како би ојачала односе са старим партнерима, на основу перцепције о заједничкој култури, историји и наслеђу. Овај чланак анализира супротстављене националне интересе САД, Русије и Турске у контексту приступа европске нормативне моћи спрам Западног Балкана.