MEĐUNARODNI PROBLEMI

Сажетак ▼

У међународном систему који је, према бројним карактеристикама, све више мултиполаран, мале државе попут Србије имају сложене стратешке дилеме у вези са конкуренцијом и ривалством великих сила. Овај рад истражује стратегију (де)хеџинга Србије у односима са њена два главна пола спољнополитичких преференци – Кином и Европском унијом, интегришући политичке, безбедносне и економске увиде. Аутори процењују три алтернативне стратешке оријентације: приступ хеџинга који фаворизује интензивну сарадњу са Кином, померање („де-хеџинг“) од Кине ка Европској унији, те као трећи – „wинwин“ („сви добијају“) стратегија која тежи синергији интереса обе силе. Користећи мултиметодски приступ, аутори квантитативно анализирају извод из базе података ЦОМПАСС заједно са квалитативним проценама кључних контингенција, зарад процене стратешког одговора Републике Србије. Наши налази показују да контингенције склоне ризику имају важан утицај како на политику хеџинга тако и „де-хеџинга“. Они истичу важност прилагодљиве, мултиполарне спољне политике у одржавању стратешке аутономије уз максимализовање економских и безбедносних користи. Анализа наглашава да је стратегија хеџинга Србије деликатан и комплексан приступ управљању савременим геополитичким пејзажом, која подразумева коришћење економских прилика, безбедносних захтева и политичких промена..

Сажетак ▼

Овај рад истражује политичку филозофију француске Пете републике кроз анализу њеног институционалног оквира, идеолошких основа и специфичног модела организације власти. Основана 1958. године као реакција на нестабилност претходних републиканских режима, Пета република ослањала се на снажно председничко вођство и већински изборни систем, чиме је осигурала дугорочну политичку стабилност. Међутим, кроз историју, овај модел се суочавао са унутрашњим контрадикцијама, осцилирајући између идеала народне суверености и бонапартистичке персонализације власти. Рад анализира кључне институционалне механизме Пете републике и њихову повезаност са републиканском традицијом и бонапартистичким елементима, осветљавајући како се конституишу и редефинишу извршна и законодавна власт. Посебан нагласак стављен је на теоријско разматрање институција као поља борбе за легитимитет и редистрибуцију политичке моћи, кроз анализу утемељену на социолошким и институционалним теоријама Пјера Бурдијеа, Клода Лефора и Пјера Розанвалона. Рад полази од хипотезе да је савремена политичка криза Пете републике инхерентно повезана с њеним институционалним моделом који више није у складу са новим друштвено-политичким динамикама. Кроз историјскосоциолошку и институционалну анализу, истражују се структурални фактори који су омогућили дуговечност овог система, али и они који су довели до његове постепене дисфункционалности.

Сажетак ▼

Предмет рада су спорови између Грчке и Турске након грчке војне диктатуре и турске инвазије Кипра (1974) у Егеју/источном Медитерану. У питању су најосетљивији спорови који се могу јавити између држава, а тичу се суверенитета над територијалним водама и суверених права над ексклузивном економском зоном/епиконтиненталним појасом. Истраживачко питање гласи – како се могу објаснити те кризе (њихово избијање, ток и окончање)? Анализом садржаја скупштинских записника, докумената, стручне литературе и дневне штампе на грчком и енглеском језику аргументујемо да се све досадашње кризе, које су ескалирале у оквиру ових спорова (а нису још увек резултирале ратом), могу најбоље објаснити не „великим“ теоријама међународних односа већ комплексним процесом креирања конкретних спољних политика у обема државама – у смислу да на избијање, ток и окончање криза утиче увек специфична спољнополитичка одлука као комплексна резултанта „три стуба“: 1) перцепције државних руководстава Грчке и Турске о њиховој тренутној дистанци у односу на САД/ЕУ; 2) политичке динамике у виду напетости између опозиције и владе, странака које чине коалициону владу, разних струја владајуће странке (ако је влада једнопартијска) и државног апарата (војске), лидерских особина и стилова; 3) неспоразума у међудржавној комуникацији и случајних околности.

Сажетак ▼

Овај рад пружа упоредну анализу идејних трагања два мислиоца: Јулија Алберонија и Роберта Шумана, о паневропској политичкој сарадњи и помирењу. основно истраживачко питање гласи: који су заједнички мотиви у њиховим политичким замислима у контексту залагања за постизање трајног мира у Европи? Користећи анализу „Плана“ Јулија Алберонија као и два говора Роберта Шумана у Уједињеним нацијама и његову Декларацију из 1950. године, рад проучава Алберонијев паневропски концепт кроз војне савезе и територијалну прерасподелу, насупрот Шумановом економском моделу интеграције заснованом на заједничким интересима. Без обзира на велику историјску и другу дистанцу између два политичка мислиоца која онемогућава прављење апсолутних паралела, истраживање је академски релевантно с обзиром на сличне ставове у вези са превазилажењем сукоба кроз европске интегративне процесе, политичку сарадњу и идеолошке повезнице, попут утицаја религије на политику. Резултати показују да су оба модела имала мировни карактер, али да је модерна европска интеграција првенствено остварена кроз економске механизме, а не кроз војно-политичку доминацију. Такође, у оба случаја детектује се утицај хришћанства, који је наравно, с обзиром на епоху у којој је живео, био доминантнији и доста експлицитнији у идејама Алберонија (поимање Европе као хришћанског континента). Закључује се да Шуманова визија представља остварење циљева европског јединства кроз институционализовану сарадњу, док академски поџаступљена Алберонијева идеја остаје историјски пример раног геополитичког размишљања о уједињеној Европи.