MEĐUNARODNI PROBLEMI

Сажетак ▼

Избијање Руско-украјинског рата заоштрило је већ присутну конфронтацију Русије и Сједињених Држава до нивоа када се без сумње може говорити о новом хладном рату, који у односу на претходни има још већи потенцијал ескалације ка директном оружаном сукобу двеју сила. Након неуспеха Бајденове администрације да „структурира“ поменуту конфронтацију у првој фази нове украјинске кризе 2021, Вашингтон је прешао на нови приступ у односима с Русијом – „обуздавање 2“, по угледу на хладноратовско. Полазећи од неокласичног реализма, аутор анализира зашто су САД и Русија дошле до ове тачке и има ли изгледа да се у будућности њихова конфронтација ублажи. Закључак је да се одговорност за новонасталу ситуацију може наћи подједнако на обе стране (у доминантним ревизионистичким спољнополитичким идејама), као и у деловању системских чинилаца (расподели моћи и геополитичком распореду), али и улози Украјине. У перспективи, описано стање продужиће се и након окончања рата у Украјини, али би одговарајуће измене како системских, тако и унутрашњих чинилаца, могле да ублаже конфронтацију.

Сажетак ▼

Актуелна криза међународног поретка отворила је низ озбиљних питања о њеним далекосежним последицама, перспективама развоја, могућностима превазилажења, као и о тренду (ре)позиционирања регионалних актера. У јеку украјинског сукоба, посебну научну пажњу привукли су покушаји дипломатског посредовања предузети од стране Турске. У циљу бољег разумевања стратешког усмерења и актуелне позиције Турске, основна намера овог чланка усмерена је ка расветљавању одлика, димензија и функције дипломатског посредовања у оквиру њене спољне политике. Први део чланка разматра шири теоријски оквир посвећен одликама, димензијама, фазама и предусловима дипломатског посредовања. Након тога представљен је сажет приказ основних одлика њеног комплексног државно-националног усмерења. На основу иницираних и реализованих медијаторских процеса посматраних у дужем временском периоду, на широком простору од Балкана, Блиског истока, до Кавказа и Централне Азије, средишњи део чланка разматра битне карактеристике, мотиве, циљеве и функцију дипломатског посредовања у оквиру спољне политике Турске. На основу изложеног може се извести закључак да дипломатско посредовање представља важно тактичко и спољнополитичко средство позиционирања Турске у савременим и наступајућим међународним околностима.

Сажетак ▼

Адаптација на климатске промене на Арктику је моц́ан појам заснован на изазовној и несталној реалности континуираних сложених интеракција између природних и друштвених структура. Геофизички и геополитички аспекти арктичког система и глобалног контекста су природно међусобно повезани, а људски аспекти друштвеног постојања су још више интегрисани, што резултира низом колективних могуц́ности, ризика и одговорности како за цивилизације, тако и за грађане Арктика и грађане света. Наша анализа је показала да постоје најмање три кључна фактора који стоје на путу спровођења арктичке агенде о клими: 1) нерешени територијални и други спорови међу арктичким обалним државама, 2) интензивна (ре)милитаризација региона (са Русијом као централним играчем) и 3) приметна економска динамика, прац́ена стратешком конкуренцијом између кључних актера – укључујуц́и неарктичке државе, попут Кине. Приоритети за регион су и даље постављени старомодним, механичким, политичким програмима, комбинованим са неодрживим стратегијама управљања природним ресурсима. Уопштено, ово истраживање указује да сама претња климатских промена није довољна да мобилише арктичке нације мотивисане осец́ајем регионалног грађанства нити да подигне свест о потреби за координисаном и инклузивном политиком прилагођавања климатским променама, заснованом на арктичкој сарадњи.

Сажетак ▼

Рад пружа увид у позиционирање идеје зла у савременој теоријској дебати унутар науке о међународним односима и разматра начине дискурзивне злоупотребе те идеје у империјалној пракси очувања и ширења либералног мира у раном 21. веку. Аутори прво представљају основне поставке у концептуализацији и типологизацији зла, те разматрају како су Русоова и Кантова концепција порекла моралног зла посредно условиле диференцијацију епистемолошких приступа у проучавању мрачне стране међународних односа. У средишту анализе налазе се противречности које настају у процесу вредновања зла у вртлогу светске политике, и то у погледу ситуационе легитимизације злих поступака, значаја групног чињења зла, релативизације емпатичке реакције на патње „других” и империјалне тактике злоупотребе етичких аргумената против тзв. нелибералних држава. Аутори представљају и поједина становишта која би требало да објасне начине и подстакну да дође до превазилажења „другости” у светској политици посредством самопреображаја и преображаја односа са тим „другима”. Аутори закључују да идеја зла, онако како се тумачи у кључу преовлађујуће позитивистичке епистемологије у науци о међународним односима, и то једнако у (нео)реалистичкој и институционалистичкој варијанти, и даље пружа (псеудо)легитимацијски основ за политику интервенционизма либералних постиндустријских демократија против земаља „отпадника” са глобалне периферије.

Сажетак ▼

Спољна политика Сједињених Држава била је предмет бројних дебата, чланака, књига и истраживања. Ниједна друга тема није побудило толико интересовање, како у академској тако и у заједници практичара. То је последица огромне доминације Сједињених Држава током протеклих деценија на међународној сцени. Један посебно интересантан аспект спољне политике Сједињених Држава је њихов однос са Уједињеним нацијама. Њихов однос је прилично сложен пошто су Сједињене Државе један од оснивача и најутицајнијих чланица ове организације, али истовремено показује и тенденцију да има оштре амплитуде. Један од најочигледнијих је помак који је направила Трампова администрација, и он је у оштром контрасту у поређењу са првом годином Бајденове администрације. У овом чланку, аутор ц́е истражити како је прва година Бајденове администрације (од 20. јануара 2021. до 20. јануара 2022.) утицала на односе Сједињених Држава са Уједињеним нацијама, у поређењу са историјском улогом САД у овој организацији и Трампове и Бајденове администрације. У истраживању је кроз анализу докумената САД и УН, као и кроз историјск-правни модел, дошао до неколико закључака, међу којима се истиче тај да упркос великим променама на челу САД и драстичног скретања са курса њене администрације (у овом случају занемаривања обавеза према УН), спољна политика САД и однос САД-УН остаје исти и у складу са вишедеценијском константом.