MEĐUNARODNI PROBLEMI

Сажетак ▼

Јавно мњење о спољној политици деценијама је било занемаривано у студијама међународних односа и спољне политике, најчешће под претпоставком да оно умногоме само одражава преференције елита. Каснија истраживања, међутим, оспорила су ову претпоставку документујући бројне примере „спољнополитичких несклада“, показујући да се ставови јавности и елита разилазе чешће и упорније него што се раније сматрало, уз значајне последице по процесе спољнополитичког одлучивања. Правећи разлику између (не)усклађености на нивоу преференција, схваћених као подршка или противљење одређеној политици, и (не)усклађености на нивоу уверења, која обухвата разлоге иза тих ставова, овај рад настоји да расветли поменуте (не)складе и омогући нијансираније разумевање односа елита и јавности у спољној политици. На тој основи уводи се нова матрица (не)склада у спољној политици, која обухвата четири идеална типа: потпуни склад, дивергентни склад, конвергентни несклад и потпуни несклад. Овај оквир примењује се на случај војне неутралности Србије, која се често тумачи као стабилан консензус између доносилаца одлука и јавности у контексту мултивекторске спољне и безбедносне политике Србије. На основу анализе стратешког дискурса од 2007. године и оригиналних података из анкете спроведене 2023, рад показује да, иако и елите и јавност изражавају подршку војној неутралности, њихова уверења се разликују тако да ставови јавности делују мање нормативно и идеалистички него што то сугеришу наративи елита. Као пример дивергентног склада, случај указује да привидна усклађеност на нивоу преференција може прикрити тензије на нивоу уверења, при чему оваква неподударања могу и ограничити, али и отворити простор за промену политике.

Сажетак ▼

Рат у Украјини продубио је глобалне поделе и приморао и актере с ограниченим утицајем да артикулишу своје позиције. Реакција Србије – јавна осуда инвазије, али уз одбијање да се уведу санкције – превазилази уобичајено понашање малих и средњих држава које се креће између балансирања (balancing) и сврставања (bandwagoning) и одражава промишљени покушај да се управља неизвесношћу задржавањем простора за маневрисање унутар све фрагментиранијег глобалног поретка. Овај чланак истражује спољнополитички приступ Србије између 2022. и 2025. године кроз концепт хеџинга – стратегије која мањим државама омогућава да се носе с неизвесношћу тако што сарађују с ривалима, одлажући коначне, неповратне изборе. Уместо да спољну политику посматра кроз бинарну логику усклађивања или отпора, анализа показује како Србија користи двосмисленост као активну и промишљену позицију. Теоријски оквир чини неокласични реализам, који повезује структурне притиске са унутрашњим политичким динамикама – као што су преференције политичког естаблишмента и јавног мњења. Истраживање се ослања на квалитативну анализу садржаја докумената и дискурса, укључујући гласања у УН-у, изјаве домаћих и страних званичника и извештаје ЕУ. Налази указују на то да је Србија привремено очувала аутономију користећи пукотине између сукобљених спољнополитичких очекивања. Међутим, како се геополитичке линије учвршћују, простор за такво маневрисање постаје све ужи. Рад тврди да српска стратегија хеџинга осветљава и могућности и ограничења с којима се суочавају мале државе које настоје да обликују – а не само да трпе – глобалне притиске.

Сажетак ▼

Овај чланак проучава црногорску политичку и спољнополитичку трансформацију у периоду између 1997. и 2000. године, фокусирајући се на њен постепени заокрет у односу на усклађивање са Србијом, ка све независнијој међународној оријентацији. Хипотеза је да је до ове промене дошло услед увођења унутрашњих политичких промена и развојем црногорског идентитета као засебног политичког актера, обликованог кључним регионалним догађајима, као што су косовско питање и НАТО интервенција. Истраживање се ослања на три теоријска оквира: конструктивизам, који истиче улогу идентитета и политичке нарације приликом обликовања спољне политике; федерализам који објашњава унутрашње тензије; и теорије које се баве начинима на које мале државе маневришу у сложеним регионалним конфликтима како би очувале своју аутономију. Циљ истраживања је разумети како су унутрашњи и међународни фактори међусобно испреплетани у редефинисању дипломатског понашања и стратешких избора Црне Горе. Коришћена је квалитативна, историјско-аналитичка методологија, која се ослања на примарне и секундарне изворе како би се испратила ова еволуција. Истраживање показује да црногорски заокрет није био само реактиван, већ дио шире редефиниције њеног идентитета и спољне политике, чиме су постављени темељи за будући пут ка државности и међународном признању.

Сажетак ▼

Током последњих година, јачање глобалне стратешке конкуренције довело је до појаве онога што се све чешће означава као „конкурентни регионализам“. У оквиру тог концепта, кроз упоредну анализу кинеског и индијског ангажмана у сливу реке Меконг, овај чланак помера фокус са ривалства великих сила на динамику сарадње Југ–Југ. Чланак нуди упоредни преглед начина на који регионалне иницијативе ове две земље оличавају супротстављене развојне визије. Кина је развила државно-центрични приступ усмерен на инфраструктуру, док Индија наглашава меку сарадњу и повезаност на основу прилагођавања. Настојећи да покаже како се тежња ка равнотежи моћи и институционалној сарадњи преплићу унутар континенталног југоисточног дела Азије, аутор истражује на који начин институционалне и управљачке праксе нових азијских сила (заједно са обрасцима расподеле развојних ресурса) преобликују традиционалне принципе сарадње Југ–Југ, посебно узајамну корист и солидарност са земљама Меконга. Такође, у којој мери садејство између кинеске платформе Ланканг–Меконг (LMC) и индијске иницијативе Меконг–Ганга (MGCI) доприноси развоју конкурентног регионализма у овом подрегиону? Посебно тежиште стављено је на испитивање начина на који регионалне државе (нарочито регионалне силе) користе институционалне механизме као алате стратешког надметања. Закључци указују да кинески и индијски конкурентни ангажмани пружају кључне увиде у парадигму специфичног вида надметања („коконкуренције“/“су-конкуренције”) нових сила, као и на регионално управљање на Глобалном југу и сарадњу на нивоу Југ-Југ у контексту развоја светског поретка.