MEĐUNARODNI PROBLEMI

Сажетак ▼

Ауторка анализира Европску политичку заједницу (ЕПЗ) као политичку платформу европских држава која укључује ЕУ и друге партнере из ширег европског суседства Уније, како би се заједнички приступилo питањима безбедности, енергетике и мобилности, као и стратешког усклађивања спољне политике. Аргумент при покретању ЕПЗ 2022. године био је да би ЕПЗ могла да постане прилика за давање новог подстицаја процесу проширења ЕУ преко решавања главних препрека приступању Унији током неформалних састанака. Од руске инвазије на Украјину у фебруару 2022. и почетка другог председничког мандата Доналда Трампа 2025. године, ЕУ се суочава како са спољним превирањима, тако и са новим изазовима. У разматрање су узета два главна питања. Прво, да ли ЕУ користи ЕПЗ како би утицала на партнере да истакну улогу ЕУ као ефикасног спољнополитичког актера, док се друго питање односи на идеју да би ЕПЗ могла да буде користан алат за постизање напретка у проширењу ЕУ, поготово зато што политички лидери земаља кандидата учествују на састанцима ЕПЗ. Овај рад врши процену улоге спољне политике ЕУ и њену способност да пренесе своје норме на ЕПЗ. Концепти нормативне моћи ЕУ, њен стратешки приступ спољном управљању и идеје функционалне сарадње у циљу давања новог подстицаја приступању земаља Западног Балкана Унији, разматрају се у контексту слабљења својства ЕУ као актера, што негативно утиче на мотивацију земаља кандидата да испуне услове ЕУ. Рад сугерише да ЕПЗ не представља погодан алат за јачање улоге ЕУ, будући да му недостаје политичка позиција која може да докаже да је поуздан и кредибилан партнер за земље Западног Балкана, па и за „придружени трио“ (Грузија, Молдавија и Украјина).

Сажетак ▼

Овај чланак разматра Европску политичку заједницу (ЕПЗ) као механизам стратешког избегавања у политици проширења Европске уније (ЕУ). Покренута 2022. године као одговор на руску инвазију на Украјину, ЕПЗ је представљена као форум за продубљивање сарадње између држава чланица ЕУ и држава ван Уније, при чему су поједини коментатори сугерисали да би могла убрзати приступање. Овај чланак нуди другачију интерпретацију: да ЕПЗ функционише као „чекаоница“, осмишљена да управља геополитичким притиском док одлаже суштинске обавезе у погледу проширења. Ослањајући се на концепте стратешке двосмислености и стабилократије, чланак смешта ЕПЗ у шири контекст кризе кохерентности ЕУ. Показује како су унутрашње противречности (од демократског назадовања у Мађарској и Пољској до селективног толерисања ауторитаризма у Србији) подривале кредибилитет услова у процесу проширења. ЕПЗ институционализује ову стратегију избегавања: пружајући видљивост без правних обавеза, она омогућава ЕУ да делује инклузивно док одлаже спорне расправе. Најјасније се ова динамика види у случају Србије, чије власти имају користи од учешћа у ЕПЗ и ангажмана ЕУ упркос ауторитарним праксама, чиме се стабилократија јача уместо да се подстакну реформе. Чланак закључује да ЕПЗ одражава стратешку парализу ЕУ: она је мање мост ка интеграцији, а више огледало нерешених унутрашњих противречности, нудећи краткорочну стабилност на рачун дугорочне кредибилности.

Сажетак ▼

Иницијатива Отворени Балкан представља занимљиву студију случаја ефикасности договора налик Шенгену изван ЕУ, посебно као подухвата у смислу локалне иницијативе уз координацију између влада. Заснована на новој теорији регионализма и принципима међународне политичке економије, ова студија истражује потенцијал и ограничења овог договора на Западном Балкану, анализира његове резултате, питања у вези са његовом целисходношћу за дату сврху и вероватну путању ове регионалне интеграционе иницијативе. Кроз квалитативну анализу која пружа и одговарајућа објашњења, ова студија случаја настоји да одговори на следеће главно питање: да ли Отворени Балкан може да се сматра успешном регионалном интеграционом иницијативом и ако може, у којој мери? Иако постоји мало тога по чему би се идеје Отвореног Балкана разликовале од претходних сличних мултилатералних иницијатива, резултати студије указују на то да је иницијатива показала бржи напредак у реализацији закључених споразума у поређењу са Берлинским процесом. Студија такође анализира политичку стигму која окружује Отворени Балкан и притом доводи у питање неке од критика које су присутне у досадашњим анализама. Овде постављамо тезу да ограничено чланство Отвореног Балкана представља снагу која омогућава трима земљама чланицама да се споразуми лакше реализују, попут споразума о заједничком тржишту рада, без оптерећења многим нерешеним билатералним политичким споровима који су присутни у региону. С друге стране, ова иницијатива је подложна политичким циклусима, будући да је недостатком интересовања њених лидера током последњих година истакнут нејасан дугорочни оквир и одрживост координације регионалне политике између држава чланица.

Сажетак ▼

У одсуству кодификованог стратешког документа, спољнополитичка оријентација Републике Србије може се јасније сагледати кроз обрасце њеног позиционирања према водећим глобалним актерима, као и кроз одговоре на притиске међународног система. Рад анализира аспекте који обликују актуелни спољнополитички приступ Србије, са циљем идентификовања доминантног обрасца њеног стратешког деловања и процене његових оперативних домета. Полазећи од идентификованих детерминанти спољне политике, истраживање испитује на који начин оне условљавају избор, комбиновање и операционализацију стратешких опција државе. Рад полази од хипотезе да се током последње две деценије стратегија хеџинга, операционализована кроз политику „четири стуба“, профилисала као доминантан образац спољнополитичког деловања Србије, услед високе адаптивности на растућу геополитичку неизвесност и променљиву дистрибуцију моћи. Емпиријски налази потврђују да комбиновање стратешке двосмислености, селективног приклањања и посредног балансирања — уз настојање очувања спољнополитичке аутономије и потребу заштите територијалног интегритета — чини оперативну основу савременог спољнополитичког приступа Србије. Посебна аналитичка пажња посвећена је питању Косова и Метохије, које се концептуализује као кључна детерминанта и интервенишућа варијабла у разумевању начина на који Србија операционализује своје спољнополитичко деловање, прилагођава се спољним притисцима и дефинише границе стратешког усмерења према водећим глобалним актерима. У завршном делу рада проблематизује се одрживост хеџинг стратегије у савременим међународним околностима, нарочито у периоду након 2022. године. Закључно, рад показује да хеџинг, иако функционалан и адаптиван у условима мултиполарности, остаје снажно условљен структурним ограничењима међународног система и нерешеним статусним питањем Косова и Метохије. Ови фактори настављају да одређују домете спољнополитичке аутономије Србије и оквир њеног будућег стратешког деловања.

Сажетак ▼

Сврха овог рада јесте да понуди теоријски оквир за превазилажење ограничења која произилазе из епистемолошке искључивости истраживача, изражене кроз инсистирање на једном теоријском приступу или уском скупу међусобно сродних теоријских концепата у проучавању развоја Међународног монетарног фонда (ММФ). Понуђени оквир представља одговор на истраживачко питање на који начин аналитички еклектицизам доприноси свеобухватнијем и прецизнијем објашњењу реформских процеса унутар ММФ-а. Теоријски апарат заснован на овом прагматичном епистемолошком стајалишту омогућава обједињавање принципал-агент (ПА) приступа, теорије бирократизације и теорије експлоатације кризе. У складу са наведеним, у раду су дефинисане улоге, релевантни концепти, као и начини примене и међусобне повезаности ових теоријских праваца, а у циљу креирања јединственог и конзистентног полазишта у истраживању промена унутар ММФ-а. Кроз увођење концепта осе конкретизације и везивних тачака, предложени теоријски оквир добија додатну вредност у погледу кохерентности, те и додатно оснажење својих експланаторних могућности. Важан сегмент у обликовању овог теоријског апарата за истраживање реформских процеса унутар Фонда представља перцепција финансијских криза, попут Азијске финансијске кризе 1997. године и финансијских криза са краја прве деценије 21. века, не само као окидача за иницирање и спровођење институционалних реформи, већ и као полигона у ком се ове промене остварују.