MEĐUNARODNI PROBLEMI

Сажетак ▼

Међузависност у глобализованом свету подразумева управљање процесима у многим областима које се регулишу на међународном нивоу – то је место које су током века свог постојања заузеле међународне владине организације. Њихов рад и успешност је узрочно последично повезан за надлежностима и процесима одлучивања, али и са ширином и агилности држава чланица. То је разлог због кога велики број међународних организација не познаје могућности иступања и искључења из чланства. Процес иступања из Европске уније као наднационалне међународне организације јединствен је у свету међународног организовања. Имајући у виду да је Уговор из Лисабона први оснивачки уговор који у члану 50. спомиње институт иступања, та могућност била је предмет бројних теоријских дебата. Споразум о иступању УК из ЕУ означио је почетак нових преговора о будућим односима Уједињеног Краљевства и Уније који су резултирали Споразумом о трговини и сарадњи. Рад анализира три инситуционална аспекта процеса иступања. Прво, сама процедура коју предвиђа члан 50. Уговора је, у поређењу са типичним међународним организацијама, додатно институционализована, а случај Уједињеног Краљевства додатно детерминисан његовим политичким системом. Друго, преговори о иступању завршени су потписивањем Споразума који је успоставио стандарде за потенцијална будућа иступања, а чије институционалне аспекте у погледу решавања спорова овај рад испитује. Треће, рад анализира институционалне аспекте Споразума о трговини и сарадњи који успоставља нову форму придруживања као легалистички оквир за будуће односе државе која иступа и Европске уније. Аутори користе упоредну методу приликом утврђивања иснтитуционалних особености претходно поменутих споразума.

Сажетак ▼

Све оштрије ривалство САД и Кине постаје главни елемент савремених међународних односа, а хоће ли међу двема светским силама доћи до рата – питање је свих питања. Амерички политиколог Грејем Елисон (Грахам Т. Аллисон) формулисао је и на америчко-кинеско ривалство применио концепт Тукидидове замке – структурног стреса проузрокованог претњом „растуће“ силе да смени „владајућу“, који у највећем броју историјских случајева резултира ратом. Основну слабост Елисоновог концепта аутор види у неореалистичком фаворизовању структурног чиниоца промене у расподели моћи међу актерима, науштрб процесног чиниоца њихове ревизионистичке или статус qуо оријентације, при чему Елисон неутемељено претпоставља статус qуо оријентацију „владајуће“ силе. Полазећи од неокласичног реализма аутор коригује концепт Тукидидове замке, указујући на то да је ревизионизам једног или оба ривала „ухваћених“ у њу чинилац који одлучујуће доприноси избијању рата, при чему као нарочито опасан облик ревизионизма издваја хегемонизам. Случај када „владајућа“ сила посегне за хегемонизмом аутор назива обрнутом Тукидидовом замком. Основна теза овог рада је да је између САД и Кине данас на делу обрнута Тукидидова замка, услед настојања САД да наметну хегемонију Кини и остатку међународног система. Реинтерпретацијом Елисонових студија историјских случајева Тукидидове замке помоћу неокласичног реализма, и уз увођење појма обрнуте Тукидидове замке, аутор формулише и нове препоруке за спречавање америчко-кинеског сукоба у будућности.

Сажетак ▼

Од почетка отвореног војног напада Русије на Украјину фебруара 2022. године, Европска унија увела је тринаест нових пакета економских санкција Русији. Поврх тога, и поред директне економске помоћи Кијеву, Брисел и низ држава чланица повеле су политику слања војне помоћи у различитим облицима, углавном у складу са сопственим проценама безбедносних интереса и расположивих могућности. ЕУ је оформила мисију за војну помоћ (ЕУМАМ Украјина) и део постојећих програма, попут Европског мировног инструмента, почела да користи у сврху војног опремања украјинске војске. Поред тога, перцепција Русије као дугорочне претње све више утиче на нове планове у домену војне индустрије и будућег наоружавања. У овом раду желимо да анализирамо какво је садејство ових корака које чини ЕУ, и које државе-чланице чине самостално или (и) у садејству кроз НАТО као доминантни војни савез на европском тлу. Наша аргументација је да пракса ове војне кризе показује да државе чланице у занемарљиво малој мери теже да користе Заједничку безбедносну и одбрамбену политику (ЗБОП) као оквир свог деловања, да га дугорочно јачају и изграђују, већ теже да користе или билатералне везе – према Украјини и међусобно, или постојећи оквир НАТО-а. Ова аргументација потврђује постулате новог међувладиног приступа у изучавању ЗБОП-а. У политичкој пракси међувладин принцип остаје доминантан у домену ЗБОП-а, и показује да текућа пракса ефективно није усмерена ка јачању ЗБОП-а нити даје нови синергетски ефекат и да, релативно, у ширем односу снага ЕУ губи у односу на постојеће везе унутар НАТО пакта и нове флексибилне форме билатералне и мултилатералне сарадње својих држава чланица, изван ЗБОП-а.

Сажетак ▼

Континуирана експлоатација природних ресурса унутар националних граница једне државе, нарочито оних намењених производњи енергије (нафта, гас, угаљ), неизоставно повлачи низ питања у контексту одржавања политичке, економске и социјалне стабилности. Посматрано кроз парадигму теоријских поставки политичке екологије, бенефити који се остварују прерадом и дистрибуцијом природних ресурса углавном се доводе у везу са ефикасношћу читавог државног и друштвеног система, а тиме и безбедности на унутрашњем и сполјашњем нивоу. Стога цилј овог рада јесте дескриптивна анализа улоге природних ресурса у нарушавању односа Венецуеле и Гвајане, тј. територијалног спора око региона Есекибо који има потенцијал да угрози регионалну безбедност. Због сложености проучавања историјског процеса „сазревања“ ових држава и постизања обострано прихватљивог територијалног разграничења на копну и мору, у раду је примењена техника анализе садржаја, историјско-компаративна анализа и техника анализе наратива. На основу резултата истраживања може се закључити да тренутне политичке и безбедносне тензије око решења статуса региона Есекибо, који обилује природним ресурсима, немају капацитет прерастања у озбиљније конфликте. Стање националне безбедности Венецуеле већ дужи низ година није задовољавајуће, уклјучујући и делимичну сполјнополитичку изолацију, док, с друге стране, водеће западне државе (САД, Велика Британија) пружају значајну подршку територијалној целовитости.

Сажетак ▼

Глобални градови постају све утицајнији актери међународних односа у XXИ веку. Зато и овај рад као примарну јединицу анализе узима – град – који, иако се традиционално сматра државним актером, данас развија аутономне иницијативе које превазилазе унутрашње границе и остварују глобални домет. Циљ је да се испитају потенцијал и ресурси глобалних градова за самостално учешц́е у међународним односима и тиме процени њихова улога у спољној политици. Да би се објаснио овај процес користи се концепт актерства. Актерство, као карактер града, детаљније је разматран на примеру Сао Паола, применом Дурановог четвородимензионалног модела чији су критеријуми власт, могућности, аутономија и присуство, у потрази за одговором на главно истраживачко питање – може ли се говорити о Сао Паолу као актеру у међународним односима? Анализа студије случаја биће заснована на опсежном прегледу примарних и секундарних извора података из званичних документа општине града и градске канцеларије за спољне послове, медијских извештаја, научних публикација и радова на тему међународних ангажовања града. Закључак је да се у међународној делатности Сао Паола остварује свака од ових карактеристика. Намера је да се обогати постојећа литература проширењем географског обима проучавања међународног активизма градова, уз померање фокуса академске јавности од евроцентричног дискурса. Рад усваја вишејезични приступ у потрази за информацијама на шпанском и португалском језику о улози градова у међународним односима, у настојању да допринесе инклузивнијој академској дебати и попуни празнине које се налазе у литератури на енглеском језику.