MEĐUNARODNI PROBLEMI

Сажетак ▼

Полазећи од позитивног искуства укључивања основних начела Копенхашких приступних критеријума (1993) на посткомунистичку политичку и економску демократизацију у простору средње-источне и балтичке Европе, Ијан Манерс је одредио ‘европску нормативну моћ’ као способност Европске уније да шири свој међународни утицај путем норми, пре него путем политичке моћи својих држава-чланица. Аутор наводи да је, од почетка испољавања замора за проширењем средином 2000-их, релевантност европске нормативне моћи у опадању, те да је реалполитика поново постала основни фактор одлучивања у спољној политици Европске уније. У недостатку јасних изгледа за приступање Европској унији, бројне политичке иницијативе везане за стабилност и безбедност Западног Балкана (ЗБ) остале су без већих резултата. Аутор закључује да је нагло ‘увећање’ процеса проширења након руске инвазије на Украјину (и то на земље које су у мањој мери него ЗБ испуњавале норме и стандарде чланства у ЕУ) додатно поткопало европску нормативну моћ у корист (слабе) политичке моћи и реалполитике у односу с тим земљама. такав приступ нема добру перспективу да обезбеди регионалну стабилност, ефикасно промовише мир и демократију, нити пружи мапу пута ка чланству у ЕУ.

Сажетак ▼

Кроз своју шатл дипломатију након Јомкипурског рата, Хенри Кисинџер, један од најутицајнијих и најконтроверзнијих дипломата с краја 20. и почетка 21. стољећа, одиграо је кључну улогу у обликовању геополитичког пејзажа Блиског истока. Овај чланак истражује вишедимензионалну и слојевиту природу Кисинџерове стратегије, утемељене на геостратешким концептима Саула Бернарда Коена. Док је Кисинџерова мисија имала за циљ да оконча непријатељства између Израела и његових арапских суседа, она је такође настојала да смањи растући утицај Совјетског Савеза у региону, што је кључни аспект који се често занемарује у постојећим научним радовима. Истражујући геополитику нафте, моћи и утицаја кроз призму Картерове доктрине, ово истраживање илустрира на који начин је Кисинџерова реалполитика утицала не само на арапско-израелске мировне преговоре, него и у којој мјери је измијенила динамику Хладног рата, преобликујући, на тај начин, ток историје.

Сажетак ▼

Овај чланак проучава Северну Македонију као пример кандидатске државе чији су напори да се придружи Европској унији (ЕУ) у више наврата ометани ветом неколико чланица, укључујући Грчку, Француску и Бугарску. Аутор тврди да пример Северне Македоније указује на неопходност, али и на изазове, повезане с реформом механизма доношења одлука о проширењу ЕУ. Из компаративне и историјске перспективе, овај рад истражује вето приступ Грчке и Бугарске у процесу приступања Северне Македоније у контексту преовлађујућих наратива у политици две државе-чланице Европске уније. У истраживању се користи анализа докумената и анализа дискурса. Чланак пружа осврт на логику и сврху националних вета, њихову употребу, као и изгледе за реформу процеса доношења одлука о проширењу Европске уније.

Сажетак ▼

Ово истраживање проучава динамику политичких режима као кључне факторе који обликују билатералне војне савезе у Централној и Источној Европи од последица Кубанске ракетне кризе (1962) до 2003. године. Користећи податке из база података Аллианце Треатy Облигатионс анд Провисионс (АТОП) и Политy ИВ, истраживање истражује статистичке корелације између типологија војних савеза и политичких режима. Истраживачка питања укључују истраживање кључних карактеристика савезништава у домену одбране, природу политичких режима у дијадама, корелације између трајности савеза и нивоа демократије, као и утицај промена режима на фазе савеза. Анализиран је узорак од 88 савезништава, истражујући хипотезе о односима као што су трајање савеза, конгруентност политичких режима, асиметрија чланова, одредбе уговора и промене пре и после Кубанске кризе. Кључни налази указују да су мање демократске дијаде имале тенденцију да одрже дуготрајније савезе, док је хипотеза о сличности политичких режима у војним савезима добила делимичну статистичку потврду. Овај чланак доприноси разумевању како динамика политичких режима утиче на формирање и дуговечност савеза у региону који је историјски обликован хладноратовским геополитичким динамикама.

Сажетак ▼

У раду се анализира могућност стварања азијског пандана НАТО-у, односно, препрека и изазова у том процесу. У првом делу рада, аутор се осврће на сарадњу појединих индо-пацифичких земаља (посебно Јапана, Јужне Кореје, Аустралије и Новог Зеланда) са Северноатлантском алијансом, уз осврт на садржаје и достигнути ниво тих односа. Потом се пружа кратак осврт на идеје и концепте стварања „глобалног НАТО-а” са почетка 2000-их година, који нису реализовани. У средишњем делу рада, аутор описује и објашњава идеју стварања азијског НАТО-а, анализира и износи претпоставке о томе које би земље могле да буду у његовом саставу, и затим, излаже основне препреке које стоје на путу реализације те идеје. Према ауторовом мишљењу, те препреке су културолошкополитичке, геоекономске, и географско/геостратешке природе. Свака од ових препрека се засебно анализира и тумачи, полазећи од претпоставке да би САД биле вољне да покрену стварање тог савеза. Препреке се сагледавају на нивоу потенцијалних азијских чланица. На самом крају рада, аутор сажима све презентоване аргументе и износи закључке.