MEĐUNARODNI PROBLEMI

Sažetak ▼

Javno mnjenje o spoljnoj politici decenijama je bilo zanemarivano u studijama međunarodnih odnosa i spoljne politike, najčešće pod pretpostavkom da ono umnogome samo odražava preferencije elita. Kasnija istraživanja, međutim, osporila su ovu pretpostavku dokumentujući brojne primere „spoljnopolitičkih nesklada“, pokazujući da se stavovi javnosti i elita razilaze češće i upornije nego što se ranije smatralo, uz značajne posledice po procese spoljnopolitičkog odlučivanja. Praveći razliku između (ne)usklađenosti na nivou preferencija, shvaćenih kao podrška ili protivljenje određenoj politici, i (ne)usklađenosti na nivou uverenja, koja obuhvata razloge iza tih stavova, ovaj rad nastoji da rasvetli pomenute (ne)sklade i omogući nijansiranije razumevanje odnosa elita i javnosti u spoljnoj politici. Na toj osnovi uvodi se nova matrica (ne)sklada u spoljnoj politici, koja obuhvata četiri idealna tipa: potpuni sklad, divergentni sklad, konvergentni nesklad i potpuni nesklad. Ovaj okvir primenjuje se na slučaj vojne neutralnosti Srbije, koja se često tumači kao stabilan konsenzus između donosilaca odluka i javnosti u kontekstu multivektorske spoljne i bezbednosne politike Srbije. Na osnovu analize strateškog diskursa od 2007. godine i originalnih podataka iz ankete sprovedene 2023, rad pokazuje da, iako i elite i javnost izražavaju podršku vojnoj neutralnosti, njihova uverenja se razlikuju tako da stavovi javnosti deluju manje normativno i idealistički nego što to sugerišu narativi elita. Kao primer divergentnog sklada, slučaj ukazuje da prividna usklađenost na nivou preferencija može prikriti tenzije na nivou uverenja, pri čemu ovakva nepodudaranja mogu i ograničiti, ali i otvoriti prostor za promenu politike.

Sažetak ▼

Rat u Ukrajini produbio je globalne podele i primorao i aktere s ograničenim uticajem da artikulišu svoje pozicije. Reakcija Srbije – javna osuda invazije, ali uz odbijanje da se uvedu sankcije – prevazilazi uobičajeno ponašanje malih i srednjih država koje se kreće između balansiranja (balancing) i svrstavanja (bandwagoning) i odražava promišljeni pokušaj da se upravlja neizvesnošću zadržavanjem prostora za manevrisanje unutar sve fragmentiranijeg globalnog poretka. Ovaj članak istražuje spoljnopolitički pristup Srbije između 2022. i 2025. godine kroz koncept hedžinga – strategije koja manjim državama omogućava da se nose s neizvesnošću tako što sarađuju s rivalima, odlažući konačne, nepovratne izbore. Umesto da spoljnu politiku posmatra kroz binarnu logiku usklađivanja ili otpora, analiza pokazuje kako Srbija koristi dvosmislenost kao aktivnu i promišljenu poziciju. Teorijski okvir čini neoklasični realizam, koji povezuje strukturne pritiske sa unutrašnjim političkim dinamikama – kao što su preferencije političkog establišmenta i javnog mnjenja. Istraživanje se oslanja na kvalitativnu analizu sadržaja dokumenata i diskursa, uključujući glasanja u UN-u, izjave domaćih i stranih zvaničnika i izveštaje EU. Nalazi ukazuju na to da je Srbija privremeno očuvala autonomiju koristeći pukotine između sukobljenih spoljnopolitičkih očekivanja. Međutim, kako se geopolitičke linije učvršćuju, prostor za takvo manevrisanje postaje sve uži. Rad tvrdi da srpska strategija hedžinga osvetljava i mogućnosti i ograničenja s kojima se suočavaju male države koje nastoje da oblikuju – a ne samo da trpe – globalne pritiske.

Sažetak ▼

Ovaj članak proučava crnogorsku političku i spoljnopolitičku transformaciju u periodu između 1997. i 2000. godine, fokusirajući se na njen postepeni zaokret u odnosu na usklađivanje sa Srbijom, ka sve nezavisnijoj međunarodnoj orijentaciji. Hipoteza je da je do ove promene došlo usled uvođenja unutrašnjih političkih promena i razvojem crnogorskog identiteta kao zasebnog političkog aktera, oblikovanog ključnim regionalnim događajima, kao što su kosovsko pitanje i NATO intervencija. Istraživanje se oslanja na tri teorijska okvira: konstruktivizam, koji ističe ulogu identiteta i političke naracije prilikom oblikovanja spoljne politike; federalizam koji objašnjava unutrašnje tenzije; i teorije koje se bave načinima na koje male države manevrišu u složenim regionalnim konfliktima kako bi očuvale svoju autonomiju. Cilj istraživanja je razumeti kako su unutrašnji i međunarodni faktori međusobno isprepletani u redefinisanju diplomatskog ponašanja i strateških izbora Crne Gore. Korišćena je kvalitativna, istorijsko-analitička metodologija, koja se oslanja na primarne i sekundarne izvore kako bi se ispratila ova evolucija. Istraživanje pokazuje da crnogorski zaokret nije bio samo reaktivan, već dio šire redefinicije njenog identiteta i spoljne politike, čime su postavljeni temelji za budući put ka državnosti i međunarodnom priznanju.

Sažetak ▼

Tokom poslednjih godina, jačanje globalne strateške konkurencije dovelo je do pojave onoga što se sve češće označava kao „konkurentni regionalizam“. U okviru tog koncepta, kroz uporednu analizu kineskog i indijskog angažmana u slivu reke Mekong, ovaj članak pomera fokus sa rivalstva velikih sila na dinamiku saradnje Jug–Jug. Članak nudi uporedni pregled načina na koji regionalne inicijative ove dve zemlje oličavaju suprotstavljene razvojne vizije. Kina je razvila državno-centrični pristup usmeren na infrastrukturu, dok Indija naglašava meku saradnju i povezanost na osnovu prilagođavanja. Nastojeći da pokaže kako se težnja ka ravnoteži moći i institucionalnoj saradnji prepliću unutar kontinentalnog jugoistočnog dela Azije, autor istražuje na koji način institucionalne i upravljačke prakse novih azijskih sila (zajedno sa obrascima raspodele razvojnih resursa) preoblikuju tradicionalne principe saradnje Jug–Jug, posebno uzajamnu korist i solidarnost sa zemljama Mekonga. Takođe, u kojoj meri sadejstvo između kineske platforme Lankang–Mekong (LMC) i indijske inicijative Mekong–Ganga (MGCI) doprinosi razvoju konkurentnog regionalizma u ovom podregionu? Posebno težište stavljeno je na ispitivanje načina na koji regionalne države (naročito regionalne sile) koriste institucionalne mehanizme kao alate strateškog nadmetanja. Zaključci ukazuju da kineski i indijski konkurentni angažmani pružaju ključne uvide u paradigmu specifičnog vida nadmetanja („kokonkurencije“/“su-konkurencije”) novih sila, kao i na regionalno upravljanje na Globalnom jugu i saradnju na nivou Jug-Jug u kontekstu razvoja svetskog poretka.