MEĐUNARODNI PROBLEMI

Сажетак ▼

Након што је 2022. године отпочела руска инвазија на Украјину, постало је очигледно да се унутар православног хришћанства води борба око читавог низа питања. Међутим, нама и даље недостаје знање о силама које покрећу ове догађаје, као и о томе како би требало да их разумемо. Зато у овом раду предлажем концепт „Православне шаховске табле“, модел који мапира (гео)политичке интеракције између аутокефалних православних цркава као стратешких актера унутар сложеног политичко-религијског пејзажа. Као такав, овај рад концептуализује православне хришћанске цркве као играче у моделу теорије игара, алату који је веома погодан за објашњавање њиховог понашања у међународној арени. Фокусирајући се на случај спора у вези са аутокефалношћу цркве у Северној Македонији који је коначно решен 2022. године, овај рад показује да су сви укључени актери поступали рационално и стратешки.

Сажетак ▼

Овај рад бави се анализом папског дискурса папе Фрање као простора за стварање друштвених норми у савременој светској политици. Ослањајући се на конструктивистичку теорију норми, модел животног циклуса норми Фајнемор и Сикинк (Finnemore and Sikkink) и Манерсов (Manners) концепт нормативне моћи као хеуристичког оквира, поставља се тврдња да Фрања систематски преводи католичку друштвену доктрину у универзалистичке нормативне оквире усмерене на братство, солидарност и постсекуларни ангажман са међународним поретком, чиме настоји да позиционира Свету Столицу као посебан морални ауторитет у глобалном етичком дискурсу. Анализа се наставља кроз квалитативну анализу дискурса кључних папских докумената насталих између 2013. и 2025. године, укључујући енциклике Laudato Si’ (2015) и Fratelli Tutti (2020), апостолску поуку (exhortatio apostolica) Evangelii Gaudium (2013), Документ о братству међу људима (Абу Даби, 2019), као и одабрана обраћања Генералној скупштини Уједињених нација и другим међународним форумима. Ово испитивање налази смернице у два аналитичка критеријума: лексичкој универзализацији, односно у примени неконфесионалног речника и језика глобалних права и заједничког човечанства; и секуларној приступачности, схваћеној у смислу степена у којем се религиозно утемељени аргументи преводе у нормативни идиом приступачан секуларним саговорницима. Рад износи тврдњу да новина у понтификату папе Фрање не лежи у суштини норми које промовише, већ у дискурзивним механизмима кроз које се етичке обавезе католика конструишу као глобално разумљиве тврдње, односно као „дискурзивно двоструко обраћање“ које задржава теолошко утемељење док тежи универзалној нормативној резонанци. Анализа функционише на нивоу настанка норми, при чему се реконструишу дискурзивни услови под којима би постсекуларно нормативно предузетништво могло да постане могуће, уместо да процењује његов емпиријски утицај на међународна очекивања у погледу норми.

Сажетак ▼

Овај чланак испитује начин на који је Канцеларија високог представника (ОХР) оправдавала интервенције које утичу на фискални суверенитет у Босни и Херцеговини. Рад у фокус истраживања ставља петнаест докумената ОХР-а који су настали у периоду између 7. јуна 2022. и 12. маја 2026. године. Полазећи од концепта организованог лицемерја Стивена Краснера и теорију наративних образаца и дискурзивних коалиција Мартена Хајера, у раду се тврди да фискалне интервенције Кристијана Шмита означавају кумулативно кретање од уставно-политичког надзора ка спољном фискалном управљању. Оправдање тога је структуирно кроз четири учестала наративна обрасца: институционална дисфункционалност, интегритет изборног процеса, фискална одговорност и европске интеграције. Ова анализа показује да дискурс ОХР-а под Шмитом допуњује језик имплементације мира на којем се традиционално темељио ауторитет ОХР-а. Фискална интервенција се мање оправдава кроз сам Дејтонски мандат, а више кроз језик европских вредности и стандарда управљања. Чланак закључује да ово производи парадокс суверенитета: вредности које се повезују са демократском одговорношћу и европским интеграцијама гурају се у први план како би се оправдале праксе које се тешко усклађују са домаћим политичким капацитетом који те вредности захтевају.

Сажетак ▼

Рад истражује утицај вештачке интелигенције на трансформацију концепта тоталне одбране у савременом безбедносном окружењу. Полазећи од схватања тоталне одбране као свеобухватног система друштвене и институционалне отпорности, рад анализира вештачку интелигенцију као структурни фактор који мења организацију одбране, процесе одлучивања и деловања државе. Компаративном анализом искустава балтичких и скандинавских држава, идентификују се кључни модели интеграције алгоритамских система у националне механизме одвраћања, управљања кризама и ратовања. Укључивање вештачке интелигенције као структурног фактора у концепт тоталне одбране трансформише њену организациону архитектуру, померајући тежиште са традиционалног цивилно-војног концепта ка интегрисаном систему отпора и управљања отпорношћу и отпору читавог друштва. На основу ових налаза формулишу се предлози за стратешки приступ концепту тоталне одбране Србије и његову трансформацију у савремени модел који интегрише политичке, економске, војне, информационе и технолошке капацитете у јединствену архитектуру алгоритамске отпорности. Циљ рада је да покаже како вештачка интелигенција постаје темељ нове стратешке логике тоталне одбране, у којој алгоритми делују као катализатор отпорности и одвраћања у добу сложених безбедносних претњи. Истовремено, рад указује на потенцијалне ризике употребе вештачке интелигенције у одсуству одговарајућег правног оквира, наглашавајући потребу за јачањем друштвене кохезије у погледу поверења у институције, отпорности на информационо ратовање и активног ангажовања јавности у савременом концепту тоталне одбране.

Сажетак ▼

Рат у Украјини је највећи сукоб у Европи од Другог светског рата. Током 2026. године, сукоб је ушао у пету годину отворених непријатељстава широких размера, која карактерише масовна употреба артиљерије дугог домета, пројектила и свих врста беспилотних летелица. Ово наоружање дејствује дуж линије фронта и у непосредној позадини, стварајући са обе стране пространа подручја позната као „зоне смрти“, чиме се кретање трупа готово потпуно паралише. Такође, ова средства се масовно користе и на стратешком нивоу како би се уздрмала воља непријатеља за отпором. Овакав сценарио на сва три нивоа ратовања (стратешком, оперативном и тактичком) доводи до масовних губитака. Међутим, за разлику од ранијих сукоба, већину жртава чине активни борци, док је удео цивила сразмерно мали. У овом рату исцрпљивања обе стране пажљиво крију податке о сопственим губицима, док у оквиру пропагандног деловања преувеличавају непријатељске жртве. И једна и друга страна имају јасне мотиве да кроз званичне изјаве обликују јавно мњење како би оствариле своје циљеве. Због тога је спровођење детаљне анализе и извлачење закључка о овом сукобу од кључног значаја, са посебним освртом на утицај који губици имају у когнитивном домену.