MEĐUNARODNI PROBLEMI

Сажетак ▼

Овај чланак ревидира концепт стратешког хеџинга у смислу структурног ограничења, а не дискреционог избора у погледу спољне политике за силе средње величине у међународном поретку који се све више франгментише. Иако постојећа истраживања, усмерена претежно на контексте Источне и Југоисточне Азије, третирају хеџинг као инструмент стратешке флексибилности, она ипак недовољно теоретски обрађују системске услове који чине хеџинг готово нужним, а не преференцијалним избором. Ослањајући се на структурисану интерпретативну анализу случајева спољне политике Алжира у областима безбедности, економије и дипломатије, овај чланак износи пробабилистичко-структурни аргумент: да пресек мултиполарне фрагментације, зависност од ресурса и институционализоване несврстаности, генерише ограничења у свим доменима која на најекономичнији начин објашњавају доследан став Алжира према хеџингу, без обзира на преференције у погледу лидерства или ситуационе варијације. Ова анализа идентификује два теоријски значајна налаза, а то су парадокс аутономије и ресурса, у којем приходи од сирове нафте и природног гаса истовремено омогућавају и ограничавају стратешку флексибилност, као и динамику међузависности домена, у којој добици од хеџинга у једној области, систематски генеришу ограничења у другој, која постојећи оквири понашања нису обухватили на одговарајући начин. Проширујући теорију структурног хеџинга на силу средње величине која је ситуирана у Северној Африци и припада Глобалном Југу, овај чланак даје свој допринос актуелним дебатама о прилагођавању сила средње величине и еволуирајућој архитектури фрагментисаног међународног поретка.

Сажетак ▼

Условљеност проширења представља камен темељац процеса приступања Европској унији (ЕУ), будући да служи као моћно оруђе упркос знатним суштинским ограничењима. Кроз анализу њене улоге током претходна два проширења ЕУ (2007. и 2013. године), као и у процесу приступања Србије ЕУ, овај рад истражује условљеност не само као доктринарни концепт, већ и као вишеслојни правно-политички инструмент. Главна хипотеза чланка јесте да су структурне слабости самог принципа условљености неретко доводиле до застоја како у политичким реформама, тако и у хармонизацији закона, чиме се проширује јаз између нормативних циљева и реалности имплементације. Овај јаз додатно је продубљен у процесу приступања земаља Западног Балкана (ЗБ) ЕУ, што је довело до потребе за значајним редефинисањем принципа. Коришћени методолошки оквир обухвата низ приступа, укључујући систематску и телеолошку анализу у циљу разјашњења кључних одредби правних аката и међународних уговора, затим анализу садржаја за тумачење политичких докумената, упоредну анализу ради испитивања развоја самих приступа током времена, као и методологију студије случаја како би се обезбедило дубинско контекстуално разумевање. На крају, аутори се залажу за ревизију принципа условљености, али и за једноставнију и ефикаснију агенду проширења ЕУ, која би у знатној мери била прилагођена правним и политичким реалностима земаља кандидата, укључујући њихове капацитете и политичку вољу да усвоје спроводиво, темељно израђено и истински ефикасно национално законодавство.

Сажетак ▼

Глобално ширење аутоматизованих система, који често функционишу нетранспарентно и изван ефективне људске контроле, отвара сложена питања у вези са заштитом основних људских права, што представља шири контекст овог истраживања. Посебни изазови настају у домену међународног права, с обзиром на то да не постоји јединствен, обавезујући транснационални нормативни оквир који би обезбедио доследну заштиту људских права у дигиталном окружењу. Овај рад, применом упоредноправне методе и анализом садржаја релевантних докумената, испитује регулаторне моделе Европске уније и Народне Републике Кине као два глобално најутицајнија модела управљања вештачком интелигенцијом, у којима се јасно огледају либерални и нелиберални концепти заштите људских права, указујући на њихов правно-политички оквир, регулаторне домете и ограничења. Посебан акценат стављен је на идентификацију нормативних празнина и ризика по људска права, укључујући приватност, недискриминацију, слободу изражавања и правично поступање. Полазна хипотеза рада јесте да постојећи међународноправни оквир није у стању да одговори на системске изазове које генерише примена вештачке интелигенције, те да дивергентни модели ЕУ и Кине продубљују глобални нормативни јаз и онемогућавају успостављање универзалних стандарда заштите људских права. Кроз критички приказ разлика између западног либералног модела и ауторитарнијег приступа управљању технологијом, рад указује на ургентну потребу за успостављањем глобално усклађеног и политички одрживог оквира међународног права за регулисање система вештачке интелигенције.

Сажетак ▼

Последице климатских промена нису равномерно распоређене, те они који најмање доприносе климатској кризи често сносе најтеже последице. Стога климатске промене не треба посматрати искључиво као еколошки проблем, већ и као велики изазов за људска права и равноправност. Овај чланак анализира појам и основне елементе климатске правде, ослањајући се на теоријски оквир еколошке правде који је развијао Дејвид Шлосберг. Једно од кључних истраживачких питања односи се на то у којој мери је концепт климатске правде препознат у међународним климатским споразумима. Истраживање показује да је у оквиру међународног правног оквира дистрибутивна правда само делимично препозната, да се остваривање процесног елемента климатске правде може ослањати претежно на национални правни оквир, као и на комплементарне међународне еколошке прописе, док правда као друштвена препознатљивост углавном остаје на теоријском нивоу, што наглашава значај инструмената људских права. Анализа у оквиру овог истраживања обухвата и одабране случајеве климатских парница, са циљем да се испита како се у судским одлукама рефлектују дистрибутивна правда, процесна правда и правда као друштвена препознатљивост. Значајне одлуке међународних и националних судова показују да државе имају обавезу да своје политике ускладе са циљевима у области климатских промена. Истраживање додатно истиче кључну улогу грађана и цивилног друштва у достизању климатске правде кроз судске поступке, при чему они делују као централни актери у позивању држава на одговорност за спровођење обавеза у вези са ублажавањем и прилагођавањем климатским променама.

Сажетак ▼

Глобална трговина се истиче као значајан фактор који утиче на друштвено-економску моћ унутар светског система. Будући да би фокусирање на трговинске путеве допринело разумевању глобалне расподеле моћи, циљ овог рада је испитивање начина на који трговински путеви утичу на формирање друштвено-економске моћи. Имајући у виду да „геоекономија моћи“, на којој се заснива овај теоријски оквир, представља интеграцију теорије светских система и геополитике, чланак описује начин на који се трговински путеви концептуализују унутар ова два система мишљења. Чланак се потом детаљније бави теоријским оквиром у којем се политичка моћ схвата као зависност од економског богатства и трговинских путева. Главно истраживачко питање јесте како борба за контролу над евроазијским трговинским путевима у 21. веку одражава њихов структурни значај за репродукцију друштвено-економске моћи. Анализа је усмерена на позиционирање Кине и Русије у односу на традиционалне главне таласократске државе предвођене Сједињеним Америчким Државама. Пре свега, испитује се значај трговинских путева у предмодерној ери и њихова трансформација током 19. и 20. века, како би се контекстуализовала борба за њихову контролу у 21. веку. Методолошки приступи који су коришћени у овом раду су историјско-структурни и упоредни. Закључак чланка је да трговински путеви представљају једну од кључних одредница друштвено-политичке моћи и да њихов значај за централно позиционирање у 21. веку може да порасте.