MEĐUNARODNI PROBLEMI

Sažetak ▼

Autorka analizira Evropsku političku zajednicu (EPZ) kao političku platformu evropskih država koja uključuje EU i druge partnere iz šireg evropskog susedstva Unije, kako bi se zajednički pristupilo pitanjima bezbednosti, energetike i mobilnosti, kao i strateškog usklađivanja spoljne politike. Argument pri pokretanju EPZ 2022. godine bio je da bi EPZ mogla da postane prilika za davanje novog podsticaja procesu proširenja EU preko rešavanja glavnih prepreka pristupanju Uniji tokom neformalnih sastanaka. Od ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022. i početka drugog predsedničkog mandata Donalda Trampa 2025. godine, EU se suočava kako sa spoljnim previranjima, tako i sa novim izazovima. U razmatranje su uzeta dva glavna pitanja. Prvo, da li EU koristi EPZ kako bi uticala na partnere da istaknu ulogu EU kao efikasnog spoljnopolitičkog aktera, dok se drugo pitanje odnosi na ideju da bi EPZ mogla da bude koristan alat za postizanje napretka u proširenju EU, pogotovo zato što politički lideri zemalja kandidata učestvuju na sastancima EPZ. Ovaj rad vrši procenu uloge spoljne politike EU i njenu sposobnost da prenese svoje norme na EPZ. Koncepti normativne moći EU, njen strateški pristup spoljnom upravljanju i ideje funkcionalne saradnje u cilju davanja novog podsticaja pristupanju zemalja Zapadnog Balkana Uniji, razmatraju se u kontekstu slabljenja svojstva EU kao aktera, što negativno utiče na motivaciju zemalja kandidata da ispune uslove EU. Rad sugeriše da EPZ ne predstavlja pogodan alat za jačanje uloge EU, budući da mu nedostaje politička pozicija koja može da dokaže da je pouzdan i kredibilan partner za zemlje Zapadnog Balkana, pa i za „pridruženi trio“ (Gruzija, Moldavija i Ukrajina).

Sažetak ▼

Ovaj članak razmatra Evropsku političku zajednicu (EPZ) kao mehanizam strateškog izbegavanja u politici proširenja Evropske unije (EU). Pokrenuta 2022. godine kao odgovor na rusku invaziju na Ukrajinu, EPZ je predstavljena kao forum za produbljivanje saradnje između država članica EU i država van Unije, pri čemu su pojedini komentatori sugerisali da bi mogla ubrzati pristupanje. Ovaj članak nudi drugačiju interpretaciju: da EPZ funkcioniše kao „čekaonica“, osmišljena da upravlja geopolitičkim pritiskom dok odlaže suštinske obaveze u pogledu proširenja. Oslanjajući se na koncepte strateške dvosmislenosti i stabilokratije, članak smešta EPZ u širi kontekst krize koherentnosti EU. Pokazuje kako su unutrašnje protivrečnosti (od demokratskog nazadovanja u Mađarskoj i Poljskoj do selektivnog tolerisanja autoritarizma u Srbiji) podrivale kredibilitet uslova u procesu proširenja. EPZ institucionalizuje ovu strategiju izbegavanja: pružajući vidljivost bez pravnih obaveza, ona omogućava EU da deluje inkluzivno dok odlaže sporne rasprave. Najjasnije se ova dinamika vidi u slučaju Srbije, čije vlasti imaju koristi od učešća u EPZ i angažmana EU uprkos autoritarnim praksama, čime se stabilokratija jača umesto da se podstaknu reforme. Članak zaključuje da EPZ odražava stratešku paralizu EU: ona je manje most ka integraciji, a više ogledalo nerešenih unutrašnjih protivrečnosti, nudeći kratkoročnu stabilnost na račun dugoročne kredibilnosti.

Sažetak ▼

Inicijativa Otvoreni Balkan predstavlja zanimljivu studiju slučaja efikasnosti dogovora nalik Šengenu izvan EU, posebno kao poduhvata u smislu lokalne inicijative uz koordinaciju između vlada. Zasnovana na novoj teoriji regionalizma i principima međunarodne političke ekonomije, ova studija istražuje potencijal i ograničenja ovog dogovora na Zapadnom Balkanu, analizira njegove rezultate, pitanja u vezi sa njegovom celishodnošću za datu svrhu i verovatnu putanju ove regionalne integracione inicijative. Kroz kvalitativnu analizu koja pruža i odgovarajuća objašnjenja, ova studija slučaja nastoji da odgovori na sledeće glavno pitanje: da li Otvoreni Balkan može da se smatra uspešnom regionalnom integracionom inicijativom i ako može, u kojoj meri? Iako postoji malo toga po čemu bi se ideje Otvorenog Balkana razlikovale od prethodnih sličnih multilateralnih inicijativa, rezultati studije ukazuju na to da je inicijativa pokazala brži napredak u realizaciji zaključenih sporazuma u poređenju sa Berlinskim procesom. Studija takođe analizira političku stigmu koja okružuje Otvoreni Balkan i pritom dovodi u pitanje neke od kritika koje su prisutne u dosadašnjim analizama. Ovde postavljamo tezu da ograničeno članstvo Otvorenog Balkana predstavlja snagu koja omogućava trima zemljama članicama da se sporazumi lakše realizuju, poput sporazuma o zajedničkom tržištu rada, bez opterećenja mnogim nerešenim bilateralnim političkim sporovima koji su prisutni u regionu. S druge strane, ova inicijativa je podložna političkim ciklusima, budući da je nedostatkom interesovanja njenih lidera tokom poslednjih godina istaknut nejasan dugoročni okvir i održivost koordinacije regionalne politike između država članica.

Sažetak ▼

U odsustvu kodifikovanog strateškog dokumenta, spoljnopolitička orijentacija Republike Srbije može se jasnije sagledati kroz obrasce njenog pozicioniranja prema vodećim globalnim akterima, kao i kroz odgovore na pritiske međunarodnog sistema. Rad analizira aspekte koji oblikuju aktuelni spoljnopolitički pristup Srbije, sa ciljem identifikovanja dominantnog obrasca njenog strateškog delovanja i procene njegovih operativnih dometa. Polazeći od identifikovanih determinanti spoljne politike, istraživanje ispituje na koji način one uslovljavaju izbor, kombinovanje i operacionalizaciju strateških opcija države. Rad polazi od hipoteze da se tokom poslednje dve decenije strategija hedzinga, operacionalizovana kroz politiku „četiri stuba“, profilisala kao dominantan obrazac spoljnopolitičkog delovanja Srbije, usled visoke adaptivnosti na rastuću geopolitičku neizvesnost i promenljivu distribuciju moći. Empirijski nalazi potvrđuju da kombinovanje strateške dvosmislenosti, selektivnog priklanjanja i posrednog balansiranja — uz nastojanje očuvanja spoljnopolitičke autonomije i potrebu zaštite teritorijalnog integriteta — čini operativnu osnovu savremenog spoljnopolitičkog pristupa Srbije. Posebna analitička pažnja posvećena je pitanju Kosova i Metohije, koje se konceptualizuje kao ključna determinanta i intervenišuća varijabla u razumevanju načina na koji Srbija operacionalizuje svoje spoljnopolitičko delovanje, prilagođava se spoljnim pritiscima i definiše granice strateškog usmerenja prema vodećim globalnim akterima. U završnom delu rada problematizuje se održivost hedzing strategije u savremenim međunarodnim okolnostima, naročito u periodu nakon 2022. godine. Zaključno, rad pokazuje da hedzing, iako funkcionalan i adaptivan u uslovima multipolarnosti, ostaje snažno uslovljen strukturnim ograničenjima međunarodnog sistema i nerešenim statusnim pitanjem Kosova i Metohije. Ovi faktori nastavljaju da određuju domete spoljnopolitičke autonomije Srbije i okvir njenog budućeg strateškog delovanja.

Sažetak ▼

Svrha ovog rada jeste da ponudi teorijski okvir za prevazilaženje ograničenja koja proizilaze iz epistemološke isključivosti istraživača, izražene kroz insistiranje na jednom teorijskom pristupu ili uskom skupu međusobno srodnih teorijskih koncepata u proučavanju razvoja Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Ponuđeni okvir predstavlja odgovor na istraživačko pitanje na koji način analitički eklekticizam doprinosi sveobuhvatnijem i preciznijem objašnjenju reformskih procesa unutar MMF-a. Teorijski aparat zasnovan na ovom pragmatičnom epistemološkom stajalištu omogućava objedinjavanje principal-agent (PA) pristupa, teorije birokratizacije i teorije eksploatacije krize. U skladu sa navedenim, u radu su definisane uloge, relevantni koncepti, kao i načini primene i međusobne povezanosti ovih teorijskih pravaca, a u cilju kreiranja jedinstvenog i konzistentnog polazišta u istraživanju promena unutar MMF-a. Kroz uvođenje koncepta ose konkretizacije i vezivnih tačaka, predloženi teorijski okvir dobija dodatnu vrednost u pogledu koherentnosti, te i dodatno osnaženje svojih eksplanatornih mogućnosti. Važan segment u oblikovanju ovog teorijskog aparata za istraživanje reformskih procesa unutar Fonda predstavlja percepcija finansijskih kriza, poput Azijske finansijske krize 1997. godine i finansijskih kriza sa kraja prve decenije 21. veka, ne samo kao okidača za iniciranje i sprovođenje institucionalnih reformi, već i kao poligona u kom se ove promene ostvaruju.