MEĐUNARODNI PROBLEMI

Sažetak ▼

Ovaj članak revidira koncept strateškog hedzinga u smislu strukturnog ograničenja, a ne diskrecionog izbora u pogledu spoljne politike za sile srednje veličine u međunarodnom poretku koji se sve više frangmentiše. Iako postojeća istraživanja, usmerena pretežno na kontekste Istočne i Jugoistočne Azije, tretiraju hedzing kao instrument strateške fleksibilnosti, ona ipak nedovoljno teoretski obrađuju sistemske uslove koji čine hedzing gotovo nužnim, a ne preferencijalnim izborom. Oslanjajući se na strukturisanu interpretativnu analizu slučajeva spoljne politike Alžira u oblastima bezbednosti, ekonomije i diplomatije, ovaj članak iznosi probabilističko-strukturni argument: da presek multipolarne fragmentacije, zavisnost od resursa i institucionalizovane nesvrstanosti, generiše ograničenja u svim domenima koja na najekonomičniji način objašnjavaju dosledan stav Alžira prema hedzingu, bez obzira na preferencije u pogledu liderstva ili situacione varijacije. Ova analiza identifikuje dva teorijski značajna nalaza, a to su paradoks autonomije i resursa, u kojem prihodi od sirove nafte i prirodnog gasa istovremeno omogućavaju i ograničavaju stratešku fleksibilnost, kao i dinamiku međuzavisnosti domena, u kojoj dobici od hedzinga u jednoj oblasti, sistematski generišu ograničenja u drugoj, koja postojeći okviri ponašanja nisu obuhvatili na odgovarajući način. Proširujući teoriju strukturnog hedzinga na silu srednje veličine koja je situirana u Severnoj Africi i pripada Globalnom Jugu, ovaj članak daje svoj doprinos aktuelnim debatama o prilagođavanju sila srednje veličine i evoluirajućoj arhitekturi fragmentisanog međunarodnog poretka.

Sažetak ▼

Uslovljenost proširenja predstavlja kamen temeljac procesa pristupanja Evropskoj uniji (EU), budući da služi kao moćno oruđe uprkos znatnim suštinskim ograničenjima. Kroz analizu njene uloge tokom prethodna dva proširenja EU (2007. i 2013. godine), kao i u procesu pristupanja Srbije EU, ovaj rad istražuje uslovljenost ne samo kao doktrinarni koncept, već i kao višeslojni pravno-politički instrument. Glavna hipoteza članka jeste da su strukturne slabosti samog principa uslovljenosti neretko dovodile do zastoja kako u političkim reformama, tako i u harmonizaciji zakona, čime se proširuje jaz između normativnih ciljeva i realnosti implementacije. Ovaj jaz dodatno je produbljen u procesu pristupanja zemalja Zapadnog Balkana (ZB) EU, što je dovelo do potrebe za značajnim redefinisanjem principa. Korišćeni metodološki okvir obuhvata niz pristupa, uključujući sistematsku i teleološku analizu u cilju razjašnjenja ključnih odredbi pravnih akata i međunarodnih ugovora, zatim analizu sadržaja za tumačenje političkih dokumenata, uporednu analizu radi ispitivanja razvoja samih pristupa tokom vremena, kao i metodologiju studije slučaja kako bi se obezbedilo dubinsko kontekstualno razumevanje. Na kraju, autori se zalažu za reviziju principa uslovljenosti, ali i za jednostavniju i efikasniju agendu proširenja EU, koja bi u znatnoj meri bila prilagođena pravnim i političkim realnostima zemalja kandidata, uključujući njihove kapacitete i političku volju da usvoje sprovodivo, temeljno izrađeno i istinski efikasno nacionalno zakonodavstvo.

Sažetak ▼

Globalno širenje automatizovanih sistema, koji često funkcionišu netransparentno i izvan efektivne ljudske kontrole, otvara složena pitanja u vezi sa zaštitom osnovnih ljudskih prava, što predstavlja širi kontekst ovog istraživanja. Posebni izazovi nastaju u domenu međunarodnog prava, s obzirom na to da ne postoji jedinstven, obavezujući transnacionalni normativni okvir koji bi obezbedio doslednu zaštitu ljudskih prava u digitalnom okruženju. Ovaj rad, primenom uporednopravne metode i analizom sadržaja relevantnih dokumenata, ispituje regulatorne modele Evropske unije i Narodne Republike Kine kao dva globalno najuticajnija modela upravljanja veštačkom inteligencijom, u kojima se jasno ogledaju liberalni i neliberalni koncepti zaštite ljudskih prava, ukazujući na njihov pravno-politički okvir, regulatorne domete i ograničenja. Poseban akcenat stavljen je na identifikaciju normativnih praznina i rizika po ljudska prava, uključujući privatnost, nediskriminaciju, slobodu izražavanja i pravično postupanje. Polazna hipoteza rada jeste da postojeći međunarodnopravni okvir nije u stanju da odgovori na sistemske izazove koje generiše primena veštačke inteligencije, te da divergentni modeli EU i Kine produbljuju globalni normativni jaz i onemogućavaju uspostavljanje univerzalnih standarda zaštite ljudskih prava. Kroz kritički prikaz razlika između zapadnog liberalnog modela i autoritarnijeg pristupa upravljanju tehnologijom, rad ukazuje na urgentnu potrebu za uspostavljanjem globalno usklađenog i politički održivog okvira međunarodnog prava za regulisanje sistema veštačke inteligencije.

Sažetak ▼

Posledice klimatskih promena nisu ravnomerno raspoređene, te oni koji najmanje doprinose klimatskoj krizi često snose najteže posledice. Stoga klimatske promene ne treba posmatrati isključivo kao ekološki problem, već i kao veliki izazov za ljudska prava i ravnopravnost. Ovaj članak analizira pojam i osnovne elemente klimatske pravde, oslanjajući se na teorijski okvir ekološke pravde koji je razvijao Dejvid Šlosberg. Jedno od ključnih istraživačkih pitanja odnosi se na to u kojoj meri je koncept klimatske pravde prepoznat u međunarodnim klimatskim sporazumima. Istraživanje pokazuje da je u okviru međunarodnog pravnog okvira distributivna pravda samo delimično prepoznata, da se ostvarivanje procesnog elementa klimatske pravde može oslanjati pretežno na nacionalni pravni okvir, kao i na komplementarne međunarodne ekološke propise, dok pravda kao društvena prepoznatljivost uglavnom ostaje na teorijskom nivou, što naglašava značaj instrumenata ljudskih prava. Analiza u okviru ovog istraživanja obuhvata i odabrane slučajeve klimatskih parnica, sa ciljem da se ispita kako se u sudskim odlukama reflektuju distributivna pravda, procesna pravda i pravda kao društvena prepoznatljivost. Značajne odluke međunarodnih i nacionalnih sudova pokazuju da države imaju obavezu da svoje politike usklade sa ciljevima u oblasti klimatskih promena. Istraživanje dodatno ističe ključnu ulogu građana i civilnog društva u dostizanju klimatske pravde kroz sudske postupke, pri čemu oni deluju kao centralni akteri u pozivanju država na odgovornost za sprovođenje obaveza u vezi sa ublažavanjem i prilagođavanjem klimatskim promenama.

Sažetak ▼

Globalna trgovina se ističe kao značajan faktor koji utiče na društveno-ekonomsku moć unutar svetskog sistema. Budući da bi fokusiranje na trgovinske puteve doprinelo razumevanju globalne raspodele moći, cilj ovog rada je ispitivanje načina na koji trgovinski putevi utiču na formiranje društveno-ekonomske moći. Imajući u vidu da „geoekonomija moći“, na kojoj se zasniva ovaj teorijski okvir, predstavlja integraciju teorije svetskih sistema i geopolitike, članak opisuje način na koji se trgovinski putevi konceptualizuju unutar ova dva sistema mišljenja. Članak se potom detaljnije bavi teorijskim okvirom u kojem se politička moć shvata kao zavisnost od ekonomskog bogatstva i trgovinskih puteva. Glavno istraživačko pitanje jeste kako borba za kontrolu nad evroazijskim trgovinskim putevima u 21. veku odražava njihov strukturni značaj za reprodukciju društveno-ekonomske moći. Analiza je usmerena na pozicioniranje Kine i Rusije u odnosu na tradicionalne glavne talasokratske države predvođene Sjedinjenim Američkim Državama. Pre svega, ispituje se značaj trgovinskih puteva u predmodernoj eri i njihova transformacija tokom 19. i 20. veka, kako bi se kontekstualizovala borba za njihovu kontrolu u 21. veku. Metodološki pristupi koji su korišćeni u ovom radu su istorijsko-strukturni i uporedni. Zaključak članka je da trgovinski putevi predstavljaju jednu od ključnih odrednica društveno-političke moći i da njihov značaj za centralno pozicioniranje u 21. veku može da poraste.